У постојбини штампарства штампарије архивиране

Штам­пар­ство је у ужич­ком кра­ју и у са­вре­ме­но до­ба би­ло ва­жна при­вред­на де­лат­ност. Не­ко­ли­ко ве­ћих пред­у­зе­ћа де­це­ни­ја­ма се ба­ви­ло овим по­слом, хи­ља­де по­ро­ди­ца из­др­жа­ва­ло. Не­срећ­на при­ва­ти­за­ци­ја уру­ши­ла је не­ко­ли­ко ов­да­шњих штам­па­ри­ја, не уз бес и мач као што су Тур­ци у ма­на­сти­ру Руј­но учи­ни­ли, већ по­сте­пе­но, а са истим ре­зул­та­том – пре­ста­ле су да ра­де.

Са­да тра­го­ве њи­хо­вог по­сто­ја­ња сре­ће­мо у фон­до­ви­ма Исто­риј­ског ар­хи­ва у Ужи­цу, где се чу­ва до­ку­мен­та­ци­ја око 70 ов­да­шњих пред­у­зе­ћа до­па­лих сте­ча­ја. Ди­рек­тор овог ар­хи­ва Жељ­ко Мар­ко­вић, ко­ји је о ту при­вред­ну про­паст већ пред­ста­вио у из­ло­жби „Ад ак­та”, у нај­но­ви­јем из­да­њу „Исто­риј­ске ба­шти­не” опи­су­је че­ти­ри ве­ли­ке штам­па­ри­је из ре­ги­о­на, про­па­лих у при­ва­ти­за­ци­ји, ужич­ких „Ди­ми­три­је Ту­цо­вић” и „Руј­но”, при­је­пољ­ску „Ми­ле­ше­во” и „Гра­фи­чар” из Ива­њи­це. Не са­мо да су та пред­у­зе­ћа про­па­ла не­го је и ар­хив­ска гра­ђа из њих нај­ве­ћим де­лом уни­ште­на, на­во­ди Мар­ко­вић.

На­да­ле­ко зна­на штам­па­ри­ја „Ди­ми­три­је Ту­цо­вић” на­ста­вља­ла је ду­гу тра­ди­ци­ју штам­пар­ства у гра­ду на Ђе­ти­њи. С кра­ја 20. ве­ка у њој је ра­ди­ло око 1.000 рад­ни­ка, има­ла је пред­став­ни­штво у Бе­о­гра­ду, објек­те у Ужи­цу и нај­са­вре­ме­ни­ју про­из­вод­ну ха­лу у Се­вој­ну. Да­нас је са­мо ле­по се­ћа­ње оста­ло на штам­па­ри­ју „Ди­ми­три­је Ту­цо­вић”, чи­ји ће не­ка­да­шњи ужич­ки про­из­вод­ни обје­кат уско­ро по­че­ти да се ко­ри­сти као – са­ла за свад­бе. 

Из но­вин­ске ку­ће „Ве­сти”, у ко­јој је на­ста­ла, штам­па­ри­ја „Руј­но” се из­дво­ји­ла 1998. го­ди­не. 

– По­се­до­ва­ла је нај­бо­ље штам­пар­ске ма­ши­не на Бал­ка­ну, је­ди­на је, уз при­штин­ску „Ри­лин­ди­ју” и сло­ве­нач­ку „Мла­дин­ску књи­гу”, има­ла сво­ју књи­го­ве­зни­цу. Ра­ди­ла је на на­шем, ру­ском и пољ­ском тр­жи­шту. Пред­у­зе­ће је бри­са­но из ре­ги­стра АПР 2013. го­ди­не – пи­ше Мар­ко­вић.

Штам­па­ри­ја „Ми­ле­ше­во”, на­зва­на по јед­ној од пр­вих штам­па­ри­ја ко­ја је ра­ди­ла у исто­и­ме­ном ма­на­сти­ру сре­ди­ном 16. ве­ка, би­ла је у СФРЈ јед­на од нај­ја­чих фир­ми у сво­јој де­лат­но­сти у ре­ги­о­ну, са пре­ко 200 рад­ни­ка. Сте­чај у њој отво­рен је 2009. го­ди­не. Ива­њич­ки „Гра­фи­чар” штам­пао је обра­сце, ети­ке­те и дру­го, по­себ­но се ан­га­жу­ју­ћи на из­да­ва­њу на­гра­ђе­них де­ла из фон­да „Дра­гој­ло Ду­дић”. Бри­сан је из ре­ги­стра 2009. 

Да­нас у Ужи­цу ра­ди не­ко­ли­ко ма­њих штам­па­ри­ја, али све за­јед­но с тек сто­ти­нак упо­сле­них рад­ни­ка и стал­ном бор­бом за оп­ста­нак на тр­жи­шту. Тра­ди­ци­ја штам­пар­ства, за­по­че­та у 16. ве­ку, о че­му све­до­чи спо­ме­ник пр­вом штам­па­ру Те­о­до­си­ју у ма­на­сти­ру Руј­но, ов­де по­ла­ко по­су­ста­је.