Заљубљен у живот на селу
У свет глуме Светислав Буле Гонцић закорачио је са једанаест година, као члан Драмског студија Радио Београда код Бате Миладиновића. У том узрасту за њега је то била дечја игра, само мало организованија.
Данас има 57 година, али је у души остао „дете” које је наставило да се игра. Без те игре, каже, не би било креативне занесености, а самим тим ни бунтовног тинејџера Раше у „Салашу у Малом риту”, мађионичара Чарлија у „Срећним људима”, преваранта Џаме у ТВ серији „Село гори, а баба се чешља”, слепог човека и геја у позоришном комаду „Терапија”, нити средовечног привредника Радета који балансира између жеља и реалности у теленовели „Истине и лажи”, као и многих других улога које је остварио на филму, телевизији и у позоришту.
Ужива у мјузиклу
Није лако издвојити лик који је одиграо најбоље. Кад размисли, можда је то ипак улога Дафне у мјузиклу „Неки то воле вруће”, круна његове богате глумачке каријере. За њу је 1991. године добио и награду „Златни ћуран” на Данима комедије у Јагодини.
– Ту улогу играм од 1990. године. Више од 450 пута смо извели ову представу. Сви уживамо, и публика и ми глумци. Хвала Соји Јовановић за тај велики вишедеценијски поклон који нам је дала. Веровали или не, и после 27 година са истом лакоћом то радим. Мада се и сам чудим како је то могуће, не толико због година, колико због килограма које сам додао, јер раније сам имао 90, а сада се „вртим” око стотке. Због тога мало пазим да се случајно не повредим на сцени – каже искрено Гонцић, који је већ неко време и директор Установе културе „Вук Караџић”.
Ту функцију схватио је веома озбиљно и упустио се у борбу за уређење система не би ли младим ауторима пружио више прилике да се докажу.
– Ово је специфична кућа са малим бројем запослених, али успевамо да на много начина учествујемо у животу наших грађана. Поклањамо пажњу и пензионерима, угроженим мањинама, деци са посебним потребама... Такође активно обрађујемо теме равноправности и злостављања. Скоро смо поставили и комад о енглеској биофизичарки Розалин Френклин, жени која је раних педесетих радила на декодирању структуре ДНК. Прошле године је та представа, у којој главни лик игра Никол Кидман, премијерно изведена у лондонском позоришту на Вест Енду, а ускоро ће бити и на њујоршком Бродвеју. Ми смо друга земља која је добила право да је игра – истакао је неке од најсвежијих пројеката.
Детињство на Дорћолу
У драмску групу Бате Миладиновића Буле је доспео на иницијативу своје мајке. Имала је слуха за позориште и сцену уопште. У младости се аматерски бавила глумом, али је сурово време које је донео Други светски рат прекинуло њене снове.
– Та група је била озбиљан расадник талената. Редитељи су знали да ће ту увек моћи да нађу „оно” што им затреба за пројекат. Вероватно сам био живахан као млад, па су и мене често бирали. Од самог почетка са мном су били Соња Савић и Зоран Цвијановић. Нас троје смо и факултет завршили на истој класи. Соње више нема, а другарство из детињства са Цвијом и дан-данас траје – дотиче тај период са радошћу, али и дозом сете.
Буле је у периоду одрастања и тражења своје личности имао подршку родитеља када му је била најпотребнија.
– Моји су живели врло скромно. Становали смо у једној школи на Дорћолу, у којој је мој отац био домар. У вечерњим сатима имао је и додатни посао као кинооператер у Дому културе у Скендербеговој улици, а мајка после рата није радила. Пружали су нам љубав и имали животне мудрости више него што би човек помислио. Моја сестра Цица, дванаест година старија од мене, такође је била меког срца. Радила је, иначе, као дизајнер у „Политици”, па сам непрестано висио код ње. И данас смо привржени једно другом – открива наш саговорник.
Страствени моториста
Као дете је био врло несташан, није се смирио ни као тинејџер. Страст према моторима водила га је у нове авантуре.
– На мотор сам први пут сео са 15 година кад ми је мој „луди” отац, не знам откуд му идеја, купио „пони експрес”. И данас ме запањује његова смелост у кључним тренуцима. Било је тада и бољих модела, али нисмо имали пара. Ни овај, додуше, није био јефтин, али је био јефтинији од „фиће” са којим смо ишли на море. У Истру, најчешће. Моји су из неког разлога волели Новиград. Сећам се пута Београд–Загреб из тог периода – напомиње узгред.
Убрзо су се преселили на Баново брдо, па су Буле и његов најбољи друг из детињства Милутин Стојисављевић, коме је отац такође купио мотор, јурцали на својим „љутим” двоточкашима по Кошутњаку. Од тада, до данас, са паузама за време рата, вожња мотора је, као и глума, постало природно стање његовог духа.
– Опасно је, али лепо. За град, рецимо, имам скутер. Јефтиније је и брже. Возим га и зими и лети. Кад је киша, на мотору је исто као кад идете мало брже пешке. Кажу, није згодно кад дува ветар. Па, на мотору увек дува ветар. Спадам помало и у категорију дугопругаша. Целу Србију и пола Европе обишао сам на мотору. Више пута сам пао, али никад са озбиљним последицама и увек сам ја био крив. Или нисам добро проценио, или сам нагло закочио. Међутим, може да буде и драматично. Многи наши драги пријатељи су трагично завршили. Када сте у колима, не постоји та врста опасности. Зато много више мора да се поведе рачуна о култури у саобраћају – упозорава.
Зна девојке које су апсолутни шампиони на мотору, али његове три даме нису те. Супруга се плаши, а ћерке не воле, па само у ретким случајевима седну са њим да се провозају. Оне имају своја интересовања. Старија, Исидора, има 27 година и завршила је позоришну режију, а млађа, Александра, студира енглески језик. Супруга Гордана је драматург и силне године, као и он, провела је у „Атељеу 212”, а сада је директорка Културног центра Београда.
Бори се за бољу будућност младих
Гордана и Светислав су се упознали врло млади.
– Мислим да смо заједно 30 година, али она то боље зна. Немам појма како је почело. Очито је постојала нека тињалица. Остварили смо се и професионално и биолошки. Породица је кључна за једну заједницу. Такође је важно остати овде и направити ову земљу бољом. Али, свако има право да бира којим ће језиком да говори и где ће да оствари своје снове, може да иде и на Месец, ако хоће. Никад ово није била сређена земља у коју су гастaрбајтери из других земаља долазили да раде, увек се одавде ишло у неку бољу стварност. Зато данашњим клинцима не треба спалити крила да не би напуштали свој дом, наша је одговорност да им створимо шансу да и овде могу да испоље свој интелектуални капацитет и свој стручни ниво и, колико-толико омогућимо да им будућност не буде неизвесна – поручује.
Од градске вреве Буле увек бежи на исто место – у женину породичну кућу у селу Милива код Деспотовца. Кад је тамо, потпуно се саживи са том средином.
– Ево сада, у зимском периоду, устанем и прво нацепам дрва за огрев, па очистим снег, ако је нападао, а онда идем у посете код родбине и пријатеља. Посебно се радујем кад се мештани села окупе и сви заједно пођемо у шуму по бадњак који палимо уз једну црквицу која припада времену изградње Манасије. Величанствен тренутак је и кад у пролеће природа почиње да се буди, лепо је и лети, кад све процвета и кад крену пчеле да облећу, берба воћа и прављење ракије такође је доживљај. Задивљујуће је гледати и како баба Миља једноставно и брзо прави погачу и хлеб. Она просто сипа воду док се брашно не засити. Ми све меримо, а она има осећај, и то ради врхунски. Морам да признам да сам на неки начин заљубљен у тај живот. Јер, то је Србија!
Рођен крај Дунава
Гонцић је рођен у Кладову, јер је по традицији његова мајка почетком маја те 1960. године отишла да се породи где и остале жене из фамилије. За њега је то једно од најлепших места, па и тамо повремено оде да обиђе родбину и да у свом сећању „оживи” неодољив мирис свежих домаћих јаја које му је бака са очеве стране пекла на плотни.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
