Zaljubljen u život na selu

U svet glume Svetislav Bule Goncić zakoračio je sa jedanaest godina, kao član Dramskog studija Radio Beograda kod Bate Miladinovića. U tom uzrastu za njega je to bila dečja igra, samo malo organizovanija.

Danas ima 57 godina, ali je u duši ostao „dete” koje je nastavilo da se igra. Bez te igre, kaže, ne bi bilo kreativne zanesenosti, a samim tim ni buntovnog tinejdžera Raše u „Salašu u Malom ritu”, mađioničara Čarlija u „Srećnim ljudima”, prevaranta Džame u TV seriji „Selo gori, a baba se češlja”, slepog čoveka i geja u pozorišnom komadu „Terapija”, niti sredovečnog privrednika Radeta koji balansira između želja i realnosti u telenoveli „Istine i laži”, kao i mnogih drugih uloga koje je ostvario na filmu, televiziji i u pozorištu.

Uživa u mjuziklu

Nije lako izdvojiti lik koji je odigrao najbolje. Kad razmisli, možda je  to ipak uloga Dafne u mjuziklu „Neki to vole vruće”, kruna njegove bogate glumačke karijere. Za nju je 1991. godine dobio i nagradu „Zlatni ćuran” na Danima komedije u Jagodini.

– Tu ulogu igram od 1990. godine. Više od 450 puta smo izveli ovu predstavu. Svi uživamo, i publika i mi glumci. Hvala Soji Jovanović za taj veliki višedecenijski poklon koji nam je dala. Verovali ili ne, i posle 27 godina sa istom lakoćom to radim. Mada se i sam čudim kako je to moguće, ne toliko zbog godina, koliko zbog kilograma koje sam dodao, jer ranije sam imao 90, a sada se „vrtim” oko stotke. Zbog toga malo pazim da se slučajno ne povredim na sceni – kaže iskreno Goncić, koji je već neko vreme i direktor Ustanove kulture „Vuk Karadžić”.

Tu funkciju shvatio je veoma ozbiljno i upustio se u borbu za uređenje sistema ne bi li mladim autorima pružio više prilike da se dokažu.

– Ovo je specifična kuća sa malim brojem zaposlenih, ali uspevamo da na mnogo načina učestvujemo u životu naših građana. Poklanjamo pažnju i penzionerima, ugroženim manjinama, deci sa posebnim potrebama... Takođe aktivno obrađujemo teme ravnopravnosti i zlostavljanja. Skoro smo postavili i komad o engleskoj biofizičarki Rozalin Frenklin, ženi koja je ranih pedesetih radila na dekodiranju strukture DNK. Prošle godine je ta predstava, u kojoj glavni lik igra Nikol Kidman, premijerno izvedena u londonskom pozorištu na Vest Endu, a uskoro će biti i na njujorškom Brodveju. Mi smo druga zemlja koja je dobila pravo da je igra – istakao je neke od najsvežijih projekata.

Detinjstvo na Dorćolu

U dramsku grupu Bate Miladinovića Bule je dospeo na inicijativu svoje majke. Imala je sluha za pozorište i scenu uopšte. U mladosti se amaterski bavila glumom, ali je surovo vreme koje je doneo Drugi svetski rat prekinulo njene snove.

– Ta grupa je bila ozbiljan rasadnik talenata. Reditelji su znali da će tu uvek moći da nađu „ono” što im zatreba za projekat. Verovatno sam bio živahan kao mlad, pa su i mene često birali. Od samog početka sa mnom su bili Sonja Savić i Zoran Cvijanović. Nas troje smo i fakultet završili na istoj klasi. Sonje više nema, a drugarstvo iz detinjstva sa Cvijom i dan-danas traje – dotiče taj period sa radošću, ali i dozom sete.

Bule je u periodu odrastanja i traženja svoje ličnosti imao podršku roditelja kada mu je bila najpotrebnija.

– Moji su živeli vrlo skromno. Stanovali smo u jednoj školi na Dorćolu, u kojoj je moj otac bio domar. U večernjim satima imao je i dodatni posao kao kinooperater u Domu kulture u Skenderbegovoj ulici, a majka posle rata nije radila. Pružali su nam ljubav i imali životne mudrosti više nego što bi čovek pomislio. Moja sestra Cica, dvanaest godina starija od mene, takođe je bila mekog srca. Radila je, inače, kao dizajner u „Politici”, pa sam neprestano visio kod nje. I danas smo privrženi jedno drugom – otkriva naš sagovornik.

Strastveni motorista

Kao dete je bio vrlo nestašan, nije se smirio ni kao tinejdžer. Strast prema motorima vodila ga je u nove avanture.

– Na motor sam prvi put seo sa 15 godina kad mi je moj „ludi” otac, ne znam otkud mu ideja, kupio „poni ekspres”. I danas me zapanjuje njegova smelost u ključnim trenucima. Bilo je tada i boljih modela, ali nismo imali para. Ni ovaj, doduše, nije bio jeftin, ali je bio jeftiniji od „fiće” sa kojim smo išli na more. U Istru, najčešće. Moji su iz nekog razloga voleli Novigrad. Sećam se puta Beograd–Zagreb iz tog perioda – napominje uzgred.

Ubrzo su se preselili na Banovo brdo, pa su Bule i njegov najbolji drug iz detinjstva Milutin Stojisavljević, kome je otac takođe kupio motor, jurcali na svojim „ljutim” dvotočkašima po Košutnjaku. Od tada, do danas, sa pauzama za vreme rata, vožnja motora je, kao i gluma, postalo prirodno stanje njegovog duha.

– Opasno je, ali lepo. Za grad, recimo, imam skuter. Jeftinije je i brže. Vozim ga i zimi i leti. Kad je kiša, na motoru je isto kao kad idete malo brže peške. Kažu, nije zgodno kad duva vetar. Pa, na motoru uvek duva vetar. Spadam pomalo i u kategoriju dugoprugaša. Celu Srbiju i pola Evrope obišao sam na motoru. Više puta sam pao, ali nikad sa ozbiljnim posledicama i uvek sam ja bio kriv. Ili nisam dobro procenio, ili sam naglo zakočio. Međutim, može da bude i dramatično. Mnogi naši dragi prijatelji su tragično završili. Kada ste u kolima, ne postoji ta vrsta opasnosti. Zato mnogo više mora da se povede računa o kulturi u saobraćaju – upozorava.

Zna devojke koje su apsolutni šampioni na motoru, ali njegove tri dame nisu te. Supruga se plaši, a ćerke ne vole, pa samo u retkim slučajevima sednu sa njim da se provozaju. One imaju svoja interesovanja. Starija, Isidora, ima 27 godina i završila je pozorišnu režiju, a mlađa, Aleksandra, studira engleski jezik. Supruga Gordana je dramaturg i silne godine, kao i on, provela je u „Ateljeu 212”, a sada je direktorka Kulturnog centra Beograda.

Dobar mehaničar

– Pošto mi je nabavio motor, otac me je kao dečkića, uslovno rečeno, dao na zanat kod starog predratnog mehaničara i jednog od prvih vozača u Beogradu Milana Dukića, sa kojim je bio dobar prijatelj, tako da se prilično razumem u te poslove. Čovek mora svašta da zna da bi održavao domaćinstvo, u selu pogotovo. Međutim, raznorazne popravke radim samo za sebe, tek ponekad nekome od drugara nešto zavarim. Spor sam i mnogo sam skup, što je odlika amatera, pa me zaobilaze – kaže Bule kroz smeh.

Bori se za bolju budućnost mladih

Gordana i Svetislav su se upoznali vrlo mladi.

– Mislim da smo zajedno 30 godina, ali ona to bolje zna. Nemam pojma kako je počelo. Očito je postojala neka tinjalica. Ostvarili smo se i profesionalno i biološki. Porodica je ključna za jednu zajednicu. Takođe je važno ostati ovde i napraviti ovu zemlju boljom. Ali, svako ima pravo da bira kojim će jezikom da govori i gde će da ostvari svoje snove, može da ide i na Mesec, ako hoće. Nikad ovo nije bila sređena zemlja u koju su gastarbajteri iz drugih zemalja dolazili da rade, uvek se odavde išlo u neku bolju stvarnost. Zato današnjim klincima ne treba spaliti krila da ne bi napuštali svoj dom, naša je odgovornost da im stvorimo šansu da i ovde mogu da ispolje svoj intelektualni kapacitet i svoj stručni nivo i, koliko-toliko omogućimo da im budućnost ne bude neizvesna – poručuje.

Od gradske vreve Bule uvek beži na isto mesto – u ženinu porodičnu kuću u selu Miliva kod Despotovca. Kad je tamo, potpuno se saživi sa tom sredinom.

– Evo sada, u zimskom periodu, ustanem i prvo nacepam drva za ogrev, pa očistim sneg, ako je napadao, a onda idem u posete kod rodbine i prijatelja. Posebno se radujem kad se meštani sela okupe i svi zajedno pođemo u šumu po badnjak koji palimo uz jednu crkvicu koja pripada vremenu izgradnje Manasije. Veličanstven trenutak je i kad u proleće priroda počinje da se budi, lepo je i leti, kad sve procveta i kad krenu pčele da obleću, berba voća i pravljenje rakije takođe je doživljaj. Zadivljujuće je gledati i kako baba Milja jednostavno i brzo pravi pogaču i hleb. Ona prosto sipa vodu dok se brašno ne zasiti. Mi sve merimo, a ona ima osećaj, i to radi vrhunski. Moram da priznam da sam na neki način zaljubljen u taj život. Jer, to je Srbija!

Rođen kraj Dunava

Goncić je rođen u Kladovu, jer je po tradiciji njegova majka početkom maja te 1960. godine otišla da se porodi gde i ostale žene iz familije. Za njega je to jedno od najlepših mesta, pa i tamo povremeno ode da obiđe rodbinu i da u svom sećanju „oživi” neodoljiv miris svežih domaćih jaja koje mu je baka sa očeve strane pekla na plotni.