Бурме на наговор ћерке

После осамнаест година проведених заједно, од чега последњих четрнаест у Хилероду, у Данској, Љубиша Михајловић (1958) и Живка Болдић (1964) одлучили су да својој вези додају законски параграф.

Иза себе већ имају бракове и троје деце, а пре десет година добили су кћерку Марију. Љубиша је родом из Брзе Паланке, после завршене техничке школе запослио се у хидроелектрани „Ђердап”. У Кладову је упознао Живку која је, после завршене средње економске школе, плату почела да зарађује у Бродоградилишту.

Од се тада у њиховом животу много тога променило.

– У међувремену ми је пропао први брак из кога имам два сина. Званично смо се упознали у аутобусу за Турску, 1990. године и одмах сам знао да је она особа мог живота. Прво смо живели у Неготину, а онда смо одлучили да 1994. године одемо у Данску и отпочнемо неки бољи живот, од кога није било ни трага прве три године. У почетку смо много радили и мучили се. Запослио сам се у фирми за чишћење канцеларија, где је радила и Живка. Проводили смо на послу 18 сати дневно. Било је тешко. Напорно. Биле су то године борбе за опстанак – говори Љубиша.

Иако су могли да се венчају било где, Љубиши је одувек била жеља да својој дугогодишњој изабраници бурму на прст стави баш у домовини.

– После тешког периода, све је кренуло својим путем. Рекао сам: „Кад Данци верују у мене, морам и ја да верујем у себе”. Корацима од седам миља кренули смо ка бољем животу. Имали смо смелости да најпре купимо стан, а данас живимо у породичној кући. Већ десет година смо власници једне мале фирме, добро зарађујемо и квалитетно живимо. Међутим, наше дете нас је скоро питало када ћемо да се венчамо – прича Љубиша.

Првих десет година живота у иностранству ово двоје људи нису имали времена за додатне активности, јер, како кажу, „имали су само пасош и празан новчаник”.

– Колективно венчање у Београду, на које смо се нас двоје одлучили, један је од начина да покажемо како се воли домовина. Својим познаницима у иностранству хтели смо да ставимо до знања да се у Србији не дешавају само ратови, несреће и политички земљотреси, већ и лепе ствари – каже један од будућих младенаца који ће 4. маја стајати у свечаном шпалиру испред Старог двора у Београду.