Докторат поправља биографију

 – Када је о понуди реч, требало би поменути неколико паралелних процеса. Пре свега, свуда се шири мрежа образовних институција, као последица друштвено-економских промена које условљавају потребу за великим бројем појединаца са високим образовањем. Тако је у неким земљама он порастао на трећину радно активног становништва, или се приближава тој величини. Додуше, и у Србији је приметан нагли раст броја универзитетски образованих становника, али смо још далеко од поменуте трећине – додаје наш саговорник.

Овај професор београдског Филозофског факултета каже да ширење мреже додипломских и последипломских студија неизбежно прати и опадање критеријума за стицање диплома.

– За стицање докторске титуле данас је неопходно уложити много мање труда, знања и креативности него што је раније био случај, па су и титуле постале лакше доступне. Најзад, и универзитети имају снажан материјални интерес да школују већи број студената, јер тако стичу веће приходе, било од полазника, било од државе која их финансира према броју уписаних студената. Најзад, и тзв. болоњски процес, према којем је уведено двогодишње докторско студирање, као континуитет додипломског и мастер студија, формално је олакшао стицање докторске дипломе, тако што је писање докторске тезе свео на школски задатак, уместо ранијег инсистирања на новом научном доприносу као резултату рада на тези. Када је о Србији реч, треба додати и чињеницу да се током последњих година појавио велики број нових, приватних универзитета, код којих су две поменуте појаве још наглашеније: економски интерес за регрутовање платежно способних студената на свим нивоима студија, као и опадање критеријума за стицање диплома да би се привукао већи број студената – оцењује социолог.

Кад је о „потражњи” реч, Лазић наглашава да се, осим друштвене потребе за вишим нивоима знања већег броја становника, догађа и промена у вези са престижом занимања. Наиме, док је универзитетско образовање било привилегија четири-пет одсто становника, оно је могло да пружи основу за друштвени углед оних који га поседују. Али како је растао број оних с дипломом, тако је тек виши последипломски ниво образовања могао да донесе посебан статус.

– Тако видимо да све већи број појединаца на елитним политичким или економским положајима, у свету и код нас, такође стиче докторате. Другим речима, титула доктора више не подразумева бављење научним радом, већ је постала у знатној мери ознака друштвеног статуса – сматра овај стручњак.

– Кад је о Србији реч, треба додати и чињеницу да многобројни појединци који су завршили додипломске студије не могу да нађу посао и настоје да повећају своје формално образовање на докторским студијама не би ли тако повећали шансе за запослење. Опадање критеријума за стицање докторске дипломе учинило је ову стратегију доступном скоро свима, а не само појединцима с талентом за научни рад – констатује професор Лазић.

И Шћепан Миљанић, генерални секретар Комисије за акредитацију, каже да има утисак да код нас настоје да докторирају и људи којима докторат уопште не треба, као што је случај с политичарима: – Мене то чуди, јер кад су већ политичари, шта ће им докторска диплома, они каријеру граде на други начин.

Миљанић сматра да су докторске студије сада углавном оптерећене великим бројем испита пре самог докторског рада, док је докторат малтене замена за некадашње магистарске радове. Велики универзитети, на пример Беркли, имају докторске студије које трају пет година, а докторат је научни рад у правом смислу речи.

Подсећамо професора Миљанића и на то да неки код нас докторирају на факултетима који немају акредитацију, а он наводи да би високошколске установе морале да поседују акредитацију НИО, као научно-истраживачке организације. Да би факултет акредитовао докторске студије, мора да има важећу акредитацију НИО, коју издаје Министарство просвете и науке. Без тога, докторске студије се не могу акредитовати, јер оне подразумевају научни-истраживачки рад. Ако факултет нема сертификат НИО, а има докторске студије, онда је то незаконито и такви докторати објективно нису докторати, коментарише др Миљанић.