Истраживања

Имате немирно дете, трчи по читав дан, стално нешто запиткује, хоће да се игра и кад немате времена, привлачи пажњу, а кад га оставите самог обавезно направи неку глупост?

Ако је то у питању, онда је све јасно као дан – дете вам је хиперактивно. Ма, болесно. Читала ја нека истраживања.

Кажу није само ваше дете такво, него и моје, и моје комшинице, и гомила оне дечурлије испред зграде која урла док се ви одмарате. Али, кажу у том истраживању, има и за то лека. Неки амфетамини, то су вам лекови што повећавају концентрацију. Од вина и штрудле са маком само задрема, а са лекићима учи по цео дан. Ма, друго дете. И онда сте и ви другачији, а богами и апотекарка је задовољнија. Истраживања не помињу апотекарку, али ја видим.

Али ђаво не спава. Таман нађете лек за болесно немирно дете, кад сазнате да сте вероватно оболели од остеопорозе. Ако нисте, оболећете. Читала сам и та истраживања. Ма, ужас. Већина жена у Србији, као и у Европи, има ову болест. Код нас, кажу, можда и цела два милиона нас мученица.

„Све је утврђено, урађен пројекат, испитали 150 жена”, објашњавам комшиници док јој саопштавам да је, јадна, болесна. И да јој је дете, далеко се казало, хиперактивно.  

„Како знају да смо скоро све болесне, а прегледали само њих 150”, каже неповерљиво комшиница. Схватам, одбрамбени механизам, читала ја.

Онда сам јој лепо објаснила да се у свету, а сада и код нас, раде пројекти. Неко тамо плати неком овде да се утврди да ли смо све болесне и од чега. Кад се утврди да је појава тако раширена, као што су немирна деца или седокосе бабе и деде, и да ми, зато што немамо довољно информација о светским достигнућима, сматрамо то све нормалним, онда се у пројектима објасни да је у питању болест и да треба да се лечи. 

„Неко, бре, троши милионе само да би нама објаснио да нисмо скроз нормални. Измишљају лекове за све наше болести, а ти и даље мислиш да си добро. Тргни се, жено, видиш да пропадосмо”, вичем да бих допрла до ње. 

Али она не прихвата реалност, а још јој нисам ни рекла све.

Имала сам увид у озбиљна истраживања (читала сам новине), која кажу да више од две трећине нас слободно време проводи седећи. Испред телевизора или у кафани. Београђани и богати поготово. После се сви чуде што умиремо од срца, можданог удара, остеопорозе (ето ти!), свих врста карцинома, и још неких болести. И потежу оне чувене ненаучне примере, као, знам једног нит’ је пушио, нит’ је пио, а дрмнуло га срце у четрдесетој. Можда не би да је раније видео истраживања о стресу. Али, за њега је сада касно.  

За нас није. Да поправимо резултате истраживања о хомосексуалцима. Подаци првог истраживања спроведеног у Србији показују да имамо негативан однос према геј популацији. Већина нас их неће ни за шефове, ни за учитеље, а има оних који их не би волели ни за зетове или снајке. 

Али посебно ме нервира када моја комшиница сумња у козметичка достигнућа какве су антицелулит креме. Лепо јој у реклами кажу да су рађена истраживања која потврђују да крема делује на 90 одсто жена.

„Па што не делује на нас две ако су истраживања тачна”, сикће она.

Зато што смо баксузи, драга моја.

За то нам бар не треба никакво истраживање.