Istraživanja

Imate nemirno dete, trči po čitav dan, stalno nešto zapitkuje, hoće da se igra i kad nemate vremena, privlači pažnju, a kad ga ostavite samog obavezno napravi neku glupost?

Ako je to u pitanju, onda je sve jasno kao dan – dete vam je hiperaktivno. Ma, bolesno. Čitala ja neka istraživanja.

Kažu nije samo vaše dete takvo, nego i moje, i moje komšinice, i gomila one dečurlije ispred zgrade koja urla dok se vi odmarate. Ali, kažu u tom istraživanju, ima i za to leka. Neki amfetamini, to su vam lekovi što povećavaju koncentraciju. Od vina i štrudle sa makom samo zadrema, a sa lekićima uči po ceo dan. Ma, drugo dete. I onda ste i vi drugačiji, a bogami i apotekarka je zadovoljnija. Istraživanja ne pominju apotekarku, ali ja vidim.

Ali đavo ne spava. Taman nađete lek za bolesno nemirno dete, kad saznate da ste verovatno oboleli od osteoporoze. Ako niste, obolećete. Čitala sam i ta istraživanja. Ma, užas. Većina žena u Srbiji, kao i u Evropi, ima ovu bolest. Kod nas, kažu, možda i cela dva miliona nas mučenica.

„Sve je utvrđeno, urađen projekat, ispitali 150 žena”, objašnjavam komšinici dok joj saopštavam da je, jadna, bolesna. I da joj je dete, daleko se kazalo, hiperaktivno.  

„Kako znaju da smo skoro sve bolesne, a pregledali samo njih 150”, kaže nepoverljivo komšinica. Shvatam, odbrambeni mehanizam, čitala ja.

Onda sam joj lepo objasnila da se u svetu, a sada i kod nas, rade projekti. Neko tamo plati nekom ovde da se utvrdi da li smo sve bolesne i od čega. Kad se utvrdi da je pojava tako raširena, kao što su nemirna deca ili sedokose babe i dede, i da mi, zato što nemamo dovoljno informacija o svetskim dostignućima, smatramo to sve normalnim, onda se u projektima objasni da je u pitanju bolest i da treba da se leči. 

„Neko, bre, troši milione samo da bi nama objasnio da nismo skroz normalni. Izmišljaju lekove za sve naše bolesti, a ti i dalje misliš da si dobro. Trgni se, ženo, vidiš da propadosmo”, vičem da bih doprla do nje. 

Ali ona ne prihvata realnost, a još joj nisam ni rekla sve.

Imala sam uvid u ozbiljna istraživanja (čitala sam novine), koja kažu da više od dve trećine nas slobodno vreme provodi sedeći. Ispred televizora ili u kafani. Beograđani i bogati pogotovo. Posle se svi čude što umiremo od srca, moždanog udara, osteoporoze (eto ti!), svih vrsta karcinoma, i još nekih bolesti. I potežu one čuvene nenaučne primere, kao, znam jednog nit’ je pušio, nit’ je pio, a drmnulo ga srce u četrdesetoj. Možda ne bi da je ranije video istraživanja o stresu. Ali, za njega je sada kasno.  

Za nas nije. Da popravimo rezultate istraživanja o homoseksualcima. Podaci prvog istraživanja sprovedenog u Srbiji pokazuju da imamo negativan odnos prema gej populaciji. Većina nas ih neće ni za šefove, ni za učitelje, a ima onih koji ih ne bi voleli ni za zetove ili snajke. 

Ali posebno me nervira kada moja komšinica sumnja u kozmetička dostignuća kakve su anticelulit kreme. Lepo joj u reklami kažu da su rađena istraživanja koja potvrđuju da krema deluje na 90 odsto žena.

„Pa što ne deluje na nas dve ako su istraživanja tačna”, sikće ona.

Zato što smo baksuzi, draga moja.

Za to nam bar ne treba nikakvo istraživanje.