Ми смо најглумачка нација

Глумица Марина Ћосић (22) привлачи пажњу гледалаца, пре свега због талента, али и због лепоте и сексепила. После (не) захвалног дебија у серији „Убице мог оца”, гледамо је у серијама „Сенке над Балканом”, у којој није имала проблем да се обнажи, и „Истине и лажи”. У серији Првe, о потрази за искреношћу и истином, тумачи средњошколку Софију.

– Она је дете растављених родитеља, живи са мајком и не прихвата њене изборе. Она је блага и насмејана, али ју је понашање мајке, мајчиних „момака” и одлазак оца, научио да ни од кога не зависи и да има чврст став о ономе шта жели а шта не. Како епизоде одмичу, све ће бити јасније ко је Софија и шта јој је у животу битно – каже млада глумица која сматра да у свету истина и лажи, који серија слика, за љубав увек има наде, само је ваља препознати.

То у „Истинама и лажима” одликује везу Софије и момка Арсенија, ког тумачи Владимир Ковачевић, Маринин колега са класе на београдском Факултету драмских уметности, код професора Срђана Карановића. Прилика да пред камерама игра са „класићем” јој, признаје, много олакшава:

– Имамо доста присних сцена, зато је добра околност што се знамо и што смо се током претходних година на класи упознали у сваком погледу. У првој години студија Влада ми је био један од првих партнера на сцени, тако да смо ми све непријатности већ прошли.

У „Сенкама над Балканом” Марина игра епизодну улогу, лик Косе:

– Она је по карактеру потпуно другачија од свега што сам досад играла, и од мене приватно. Она је из нижег друштвеног сталежа тог доба. Међутим, примећена од стране Маје, она почиње да живи и ради у њеном атељеу. Тиме што се „попела” на друштвеној лествици, она је провокативнија, безобразнија, прорачунатија него Маја, која је одрасла у богатству.

Улогу у серији Драгана Бјелогрлића добила је на кастингу, када је почела сарадња са искусним глумцем и редитељем:

– Драган, редитељи, продуценти и ја смо имали састанак током ког су ми објаснили природу улоге, а хтели су да чују и моје виђење, тако да смо се већ тада све договорили. Драган Бјелогрлић много времена посвећује глумцима и даје одличне индикације. Он зна сваки лик до најмање ситнице, и наравно да су његови савети увек били добродошли.

Бјелогрлић је и у претходном редитељском пројекту „Монтевидео” открио младе глумце и дао им шансу. Наша саговорница каже да због тога и постоји одговорности током рада са њим:

– Да сви људи на сету нису били толико дивни и спремни да помогну, та одговорност би се можда претворила у самонаметнути притисак. Међутим, то није био случај, већ сам се трудила да погодим шта је он замислио, али и да, уједно, моја замисао не пропадне. Имали смо сличну идеју, па је све било лакше.

Деби сличан почетку Бате Живојиновића

У серији „Убице мог оца” тумачила је лик убијене Милице Деспотовић, око које се гради заплет. Њен лик види се у само неколико кадрова пре убиства, што је почетак каријере сличан оном који је имао Велимир Бата Живојиновић:

– Да се не лажемо, тај лик је могао свако да одигра. Кад сам прихватала улогу кроз главу ми је пролазило да је то био добар први сусрет са камером и растерећење за следећи пут, јер у тој улози нисам могла да се избламирам. О тој се улози прича следећих 10 епизода, што значи да ће бити запажена, али тек толико да се људи питају: ко је ова девојка? Касније, кад сам сазнала за Бату Живојиновића и његов почетак било ми је још драже што сам направила такав први корак. Претпостављала сам да ће серија бити хит, због глумаца, сценарија и жанра. Родитеље су ми играли Небојша Глоговац и Наташа Нинковић, и јако сам желела да их упознам.

У међувремену, Марина је дебитовала на филму, одигравши Калину у „Зони Замфировој 2”:

– Калина је ватра. Из првог филма знамо како се Зоне понашала према њој. У припремама за улогу толико пута сам погледала тај окршај и сваки делић првог филма не бих ли уграбила неки тренутак који нисам раније видела. И ухватила сам га. Хтели то људи да признају или не, Мане је прво причао са Калином, па тек онда правио Зоне љубоморну. Из мог угла, Мане је крив за све што се после дешава, бацио је удицу, кад се она упецала, прешао је на другу. Све што је Калина радила имало је за циљ да буде близу Манета. Дао јој је кућу, тако да је она живела у његовој кући. Родивши дете, она је стасала у жену која не преза ни од чега, зближила се са Манетом и намерно нервирала Зоне. Међутим, патила је. Замислите, волите мушкарца у то време који је прво вама пришао, па се оженио другом, а ви се удате за његовог помоћника само да му будете близу, родите му дете, али се ништа не мења, волите га још више. А његова жена и он не могу да имају децу, и жена вас мрзи. Мени је било тешко да разграничим у глави ко је у праву и зашто, јер не бих волела да се икад нађем у таквој ситуацији нити знам икога ко се у њој  нашао. Градила сам Калину као жену која много пати за љубављу свог живота.

Прича да се добро изборила са јужњачким акцентом који одликује Калину. Лектор је био њен професор дикције са ФДУ, Радован Кнежевић, који јој је максимално помогао. Свакодневно је понављала текст и седам дана пре почетка снимања провела на југу Србије, да се навикне на акценат. Иначе, има слуха па јој то није било тешко.

Аудиција може да се уради и од куће

Марина додаје да често иде на кастинге, има пројекте договорене за следећу годину, али о том филму и серији не сме још да говори. Опробала би се и у холивудским и европским продукцијама:

– Са знањем страног језика, и коришћењем технологије и интернета, можете да будете у агенцији на другом крају света и да вас позову на кастинг или да ако имате добар „шоурил” (showreal – сегменти разних улога у склопу видео-клипа) добијете улогу. Такође, аудиција се може урадити и од куће: добра камера, микрофон, замишљени партнер…

Желела би да добије улогу у акционом филму, са много пуцњаве и трчања, у некој крими-причи у којој би тумачила или главног криминалца, који је у ствари позитивац, или полицајца. Волела би да се опроба и у историјској теми или причи по истинитом догађају.

Има обичај да црта по папиру док чита сценарио, али само када има цео текст. Тада  размишља о некој реченици, о улози, анализира лик, а та механичка радња јој омогућава да се концентрише.

Каже да узоре – као особе на које се угледа – нема:

– Онда бих покушала да досегнем нечије максимуме, а можда нисам толики капацитет и била бих фрустрирана. Овако, радим на себи и учим константно како бих једног дана могла да постигнем жељену каријеру. Међутим, има људи којима се дивим и чији ме глумачки капацитети одушевљавају и гурају напред да још више радим. Са домаће сцене то су Павле Вуисић, Небојша Глоговац, Соња Савић, Ружица Сокић… Док их набрајам пролазе ми имена феноменалних глумаца са наше сцене и волела бих да их све набројим јер сматрам да смо ми од свих нација највише глумачка нација, само смо мала земља. Сви би могли да уче од наших глумаца колико су природни, искрени, дубоки и испуњени у сваком тренутку на сцени. Што се странаца тиче, Мерил Стрип је врх глумачких могућности, да не причам о њеним животним ставовима који ме одушевљавају, затим Пачино, Дениро, Брандо…

Наша саговорница тренутно чешће гледа серије од филмова:

– Недавно сам гледала „Кућу од карата”. Кевин Спејси ме је одушевио као и Робин Рајт, али та прича о игри моћи ме је фасцинирала. Тренутно гледам „Круну”, о енглеској краљици Елизабети Другој…