На часу код Чарапићевог бреста

Професор Миодраг Стојановић сећа се да им је једно предавање Милош Ђурић држао код Чарапићевог бреста на Авали. Доживљај за њих бруцоше. Док су се успињали ка Авали, професор је рекао да овде нама кладенаца, то јест извора где се окупљају Нереиде. „То су вам као виле изворкиње у нашој народној песми”, рече Ђурић, а студенти тад научише да је „вода” на грчком „неро”.

– Ја сада морам да вам објасним како се иде одморно узбрдо. Морате да научите да дишете по систему систола – дијастола, ал’ ви још не знате грчки. Систола – значи удахни, дијастола – одахни, а не издахни, јер је то нешто сасвим друго!, рече професор. Стигосмо до Чарапићевог бреста, а у близини постављен сто. „Е, ово је студентска трпеза”, рече професор. Ту нас је дочекало освежење и доста приче и разговора. Ђурић је рекао да наставимо ка Незнаном јунаку и видимо „прелепе каријатиде, стамене лепотице, лепше него оне на Акропољу” – рекао је Стојановић.

Након три године на предавању „чика Мише”, како су га звали, неста струје. Студентски трг утамни.

– Чика Миша упита: „Знате ли зашто нема струје?” Ми рекосмо да не знамо. Он ће: „Па наравно да не знате, ви и онако под милим Богом ништа не знате! А знате ли ко највише струје троши у овом нашем Београду?” Тек то не знамо, професоре. Он рече: „Највише струје троши онај колмовани из Ужичке на Дедињу” (колмовати – коврџати косу). Претпостављате на кога је мислио – рекао је Стојановић.

Редитељ Предраг Бајчетић је испричао да је професор Ђурић имао фантастичне расправе са студентима.

– Рекао бих чак да је то било понижавање студената, а звучало је слатко као тепање. Нико се на то није вређао. Рекао би: „Е, будалчине, дошао сам да почнемо час”. То је било сасвим нормално. Он је професор, а ми студенти, разуме се да смо будале. Треба примити свој положај. Рекао би: „Ви живите само раблеовском доњом половином тела, а требало би да живите мало главурдом и срцем. Да се сетите понекад да их имате.” Куд ћете боље предавање из етике? Не треба компликовати ствари младим људима. Али, иза тога је стајао изузетан професор којег смо сви осећали као доброг човека – рекао је Бајчетић.

– Наши часови нису били часови. Био је сувише вешт да би нам држао час. Говорио је све саме анегдоте, о прошлости као о нечему што се сада дешава, као да се то дешава њему самом, тог часа док говори. Имао је два духовна станишта: Београд и Србију, и стару Атину. Кад говори о томе како се пило у старој Грчкој, уз то веже и нешто о литератури... Изрекао је најлепшу мисао коју сам чуо од њега: „Да бисте схватили каква је била стара Атина, морали сте живети 1910. године у старом Београду”. Доживљавао је стари Београд – он, студент из Славоније, као своју Атину. Причао нам је о људима и интелектуалним везама београдске интелигенције у оно доба. Било ми је то предивно чути и многе ствари сам запамтио за цео живот – испричао је Предраг Бајчетић.

– Када је ЈДП био под великом пасхом партије и када се највише расправљало о концепцији редитеља „док му не исперу мозак”, после премијере „Антигоне” у ЈДП-у, Ђурић је одржао предавање у дупке пуном Коларцу. Изрекао је беседу и рекао да је Антигона носилац правде и катарзе, а не Креонт – владар Тебе, и добио аплауз који је на известан начин био и протест. Увек је био закаснело награђиван, а имао је беспрекорну биографију – рекао је професор Бајчетић.

Када су једном имали час у кафани, Ђурић је дао глумцима да читају текст Милована Ђиласа.

– Осетили смо атмосферу кретања, да ће се нешто десити после тог чланка у Борби, да ће се дићи демократска струја против комунистичког апарата. Рекао је да би имао што-шта да дода томе, али да је још рано. Почну напади у јавности и није га било око две недеље. Пита онда једног студента шта смо последње радили, а овај каже: Читали смо „Анатомију једног морала”. И Ђурић му рече: „Будалчино, седи и ћути”. Био је човек који није имао страх, али је знао да је све већ записано. Схватио је суштину тог апарата. И да ћемо сви ми једног дана бити одговорни. Јер и ми што смо говорили, било је записано...

Кад је једном закаснио на час јер је чекао, како је рекао, најлепшу живу песникињу Грчке која је путовала за Париз, па је морао да је поздрави, један студент га је питао да ли је још лепа, а он је одговорио: „Будалчино, лепа је у свом жанру!”

– За једну културу су увек били важни они који су превели Библију, Хомера и Грке. Хомер и Грци су пали у део нашег великог просветитеља Милоша Н. Ђурића – подсетио је Предраг Бајчетић.

Милош Јевтић је испричао да су од професора Ђурића студенти научили да је мишљење најважнији део живота.

– Када сам добио награду у говорништву, Ђурић ме је позвао у Мажестик где се окупљала елита. Памтим да су говорили о Крлежи, о пропасти села, били су тужни кад је умро Винавер. Захвалан сам што ми је отворио духовна врата Београда – рекао је Јевтић.

Милован Витезовић се подсетио својих професора чија су предавања студенти слушали „као проповед”. Припадам генерацији за коју је провод био одлазак на предавање, рекао је Витезовић и прочитао неколико песама из своје нове збирке „Испит код професора Милоша Н. Ђурића” коју је управо објавио Завод за уџбенике.