Љубав и активизам у доба сиде

Има нешто у француском филму „120 откуцаја у минуту“ Робина Кампија што му ни највећи пуританци ни хомофоби, па ни они које тема уопште не интересује не могу оспорити. А то је: ово је стваралачки радостан и страствен, искрен филм о љубави, животу и пријатељству и његова је једина озбиљнија мана то што је предугачак.

То што је и преобиман, на тренутке и пребучан, чак и хаотичан, не бих називала маном већ потребом за аутентичношћу. Толико неопходном за готово веристичко-документаристички процес градње једне игране историјске драме са много ликова, за шта се у свом моћном редитељском поступку Кампијо определио смештајући радњу у Париз, почетком деведесетих година прошлог века, у јеку борбе ЛГБТ активиста за хуманији приступ и боље здравствене услове оболелима од сиде. Реч је о истинитим, документованим догађајима. У почетку само мирним протестима ХИВ позитивних људи и њихових пријатеља против фармацеутске индустрије и политичара, нешто касније и радикалнијим акцијама унутар појединих чланова групе „Act Up“ (AIDS Coalition To Anleash Power).

Може се рећи и да је „120 откуцаја у минуту“ и права инсајдерска прича, јер је Робин Кампијо сценарио написао из свог животног искуства (и сам је био члан ових париских активиста), претварајући болну историју у динамичан и окретан, често духовит и радостан уметнички рад који завређује да се цени, али не и прецени (што је повремено био случај пролетос током 70. Кана, освајања Гран-прија и награде Фипресци)...

Читав позамашни Кампијов филм је једна велика посвета „Act Up“ припадницима у оквиру чега углавном и постоји. Хаотични, бучни састанци, међусобне расправе и неслагања о свим „текућим питањима“ – од организације Прајда, преко слогана у рату са фармацеутским компанијама, до директних акција које укључују и бацање балона са лажном „зараженом“ крвљу, дељење кондома, љубавне приче...

Уз стално убрзавање унутар свеопштег хаоса, у атмосфери хитности свог света, уз ликове који су стално у покрету како би остали у животу, време уз овај подужи филм брзо пролети. Хтео-не хтео, гледалац се нађе увучен у срца ове групе активиста. У њихову живописност и непосредност. У њихову различитост која још увек чека да буде свеопште прихваћена.

Кампијова изненађујућа редитељска вештина (овај уметник је познатији као писац и монтажер) огледа се и у томе што је најчешће био бржи од ума посматрача. Док гледаочев ум апсорбује тек виђено Кампијо га већ води кроз следећи кадар такође пун детаља, не остављајући му тако времена да се евентуално досађује. Као редитељ Кампијо се показао и веома вешт у раду са глумцима које је непогрешиво одабрао. За улогу Натана, младића који се прикључује групи и из чије се визуре и прати овај филм, одабрао је изврсног Арноа Валоа чији се приказ емотивних скала, од хомосексуалне романтике до виталности у тренуцима смрти оних које воли, показао као добитан...

Филм „120 удараца у минуту“ је и дирљив и потресан. У ритму срца аутора и његових филмских јунака. Експлицитних сцена истополног секса нема у претераним количинама. Има искрене љубави и бучног активизма у доба сиде. И искреног славља живота.