Шезлонг са ушима Микија Мауса

Сусрет истока и запада у форми и дизајну једне фотеље. Чак ни најдоследнији следбеници поп-арта нису били у стању да открију било какву везу између јапанске традиције сведених форми и ове разбашкарене фотеље за комотно излежавање из 1980. године. У Јапану је, до пре стотинак година, тело тумачено као „пут мисли”. Зен подразумева (и налаже) седење на равној и тврдој површини или – на голој земљи! Ово поигравање источњачког дизајнера са жељом да удовољи потребама размажених западњака имало је великог одјека осамдесетих година 20. века. Његов експеримент је отишао и даље од декадентног хедонизма да би завршио у вртлогу дизнијевске и забавне морфологије. Наиме, фотеља „Wink” задовољава све услове удобности: уз помоћ ручке омогућена је промена нагиба наслона као на седиштима у аутомобилу; забацујући задњи део уназад фотеља се претвара у шезлонг. Њена конструкција је од челика, а пуњење је од полиуретана и вате од полиестера. Тачке ослонца имају функцију колена. Променом двобојне навлаке омогућен је увек нови изглед (жуто-плаво, црвено-зелено, љубичасто-маслинасто, ружичасто-беж...). Ипак, врхунац су уши, и то ни мање ни више него добро знане уши Микија Мауса! Дизајнер се њима поиграва, па оне постају ослонац за главу који се може забацити, приближити или приљубити уз образ ако се лешкари бочно у намери да се на фотељи придрема.

Фотеља „Wink”, инспирисана укусом поп-културе, представља савршен одговор на захтеве функционализма и флексибилности и дичи се спремношћу да интерактивно делује са оним ко је користи. Јапански дизајнер Тошијуки Кита имао је око тридесет година када је пројектовао ову фотељу за италијанску фирму „Касина”, а фотеља „Wink” слави сада тридесети рођендан на тржишту.

Помоћ форме и боје

Тошијуки Кита

Чувени јапански дизајнер за кога је дизајн хармонија рођен је 1942. године у Осаки. На Нанива колеџу у свом родном граду дипломирао је индустријски дизајн. У почетку каријере ради на производима од метала, нарочито користи алуминијум за дизајн производа различитих намена. Отвара свој први самостални студио за дизајн у којем истражује природу дизајна уопште, анализирајући односе између традиције и модерних тенденција. Бави се упоредном анализом занатске и индустријске производње, ручног и машинског рада, природних и вештачких материјала. Године 1969. почиње да се бави пројектовањем намештаја. Одлази у Италију где почиње успешну сарадњу са тада водећим произвођачима. Ова сарадња траје неколико деценија. Сада је професор на катедри за савремени индустријски дизајн на Универзитету у Осаки. Добитник је великог броја награда на светским изложбама за дизајн намештаја. Излагао је у париском центру „Жорж Помпиду”, у Музеју модерне уметности у Хирошими, на Међународној светској изложби у Севиљи... Тошијуки Кита је председник јапанског удружења дизајнера. Излагао је на миланском сајму намештаја и притом у интервјуу за „Домус” изјавио да највише воли да ради у рано јутро; слуша класичну музику, а само у нарочитом расположењу слуша модерну; чита историјске романе; помно прати све што се догађа у савременим токовима дизајна; труди се да иде у корак са временом, да користи нове технологије. Рекао је: „Дизајн је за мене – хармонија. Комуникацију остварујем уз помоћ форме и боје, а то даје вибрантност животу. Младима бих препоручио да воде рачуна о свом културном наслеђу и традиционалној култури, јер само она омогућава да се модерним стварима обезбеди ексклузивитет.”

Арх. Радмила Милосављевић

www.dopisna-skola-ambijent.rs