Šezlong sa ušima Mikija Mausa

Susret istoka i zapada u formi i dizajnu jedne fotelje. Čak ni najdosledniji sledbenici pop-arta nisu bili u stanju da otkriju bilo kakvu vezu između japanske tradicije svedenih formi i ove razbaškarene fotelje za komotno izležavanje iz 1980. godine. U Japanu je, do pre stotinak godina, telo tumačeno kao „put misli”. Zen podrazumeva (i nalaže) sedenje na ravnoj i tvrdoj površini ili – na goloj zemlji! Ovo poigravanje istočnjačkog dizajnera sa željom da udovolji potrebama razmaženih zapadnjaka imalo je velikog odjeka osamdesetih godina 20. veka. Njegov eksperiment je otišao i dalje od dekadentnog hedonizma da bi završio u vrtlogu diznijevske i zabavne morfologije. Naime, fotelja „Wink” zadovoljava sve uslove udobnosti: uz pomoć ručke omogućena je promena nagiba naslona kao na sedištima u automobilu; zabacujući zadnji deo unazad fotelja se pretvara u šezlong. Njena konstrukcija je od čelika, a punjenje je od poliuretana i vate od poliestera. Tačke oslonca imaju funkciju kolena. Promenom dvobojne navlake omogućen je uvek novi izgled (žuto-plavo, crveno-zeleno, ljubičasto-maslinasto, ružičasto-bež...). Ipak, vrhunac su uši, i to ni manje ni više nego dobro znane uši Mikija Mausa! Dizajner se njima poigrava, pa one postaju oslonac za glavu koji se može zabaciti, približiti ili priljubiti uz obraz ako se leškari bočno u nameri da se na fotelji pridrema.

Fotelja „Wink”, inspirisana ukusom pop-kulture, predstavlja savršen odgovor na zahteve funkcionalizma i fleksibilnosti i diči se spremnošću da interaktivno deluje sa onim ko je koristi. Japanski dizajner Tošijuki Kita imao je oko trideset godina kada je projektovao ovu fotelju za italijansku firmu „Kasina”, a fotelja „Wink” slavi sada trideseti rođendan na tržištu.

Pomoć forme i boje

Tošijuki Kita

Čuveni japanski dizajner za koga je dizajn harmonija rođen je 1942. godine u Osaki. Na Naniva koledžu u svom rodnom gradu diplomirao je industrijski dizajn. U početku karijere radi na proizvodima od metala, naročito koristi aluminijum za dizajn proizvoda različitih namena. Otvara svoj prvi samostalni studio za dizajn u kojem istražuje prirodu dizajna uopšte, analizirajući odnose između tradicije i modernih tendencija. Bavi se uporednom analizom zanatske i industrijske proizvodnje, ručnog i mašinskog rada, prirodnih i veštačkih materijala. Godine 1969. počinje da se bavi projektovanjem nameštaja. Odlazi u Italiju gde počinje uspešnu saradnju sa tada vodećim proizvođačima. Ova saradnja traje nekoliko decenija. Sada je profesor na katedri za savremeni industrijski dizajn na Univerzitetu u Osaki. Dobitnik je velikog broja nagrada na svetskim izložbama za dizajn nameštaja. Izlagao je u pariskom centru „Žorž Pompidu”, u Muzeju moderne umetnosti u Hirošimi, na Međunarodnoj svetskoj izložbi u Sevilji... Tošijuki Kita je predsednik japanskog udruženja dizajnera. Izlagao je na milanskom sajmu nameštaja i pritom u intervjuu za „Domus” izjavio da najviše voli da radi u rano jutro; sluša klasičnu muziku, a samo u naročitom raspoloženju sluša modernu; čita istorijske romane; pomno prati sve što se događa u savremenim tokovima dizajna; trudi se da ide u korak sa vremenom, da koristi nove tehnologije. Rekao je: „Dizajn je za mene – harmonija. Komunikaciju ostvarujem uz pomoć forme i boje, a to daje vibrantnost životu. Mladima bih preporučio da vode računa o svom kulturnom nasleđu i tradicionalnoj kulturi, jer samo ona omogućava da se modernim stvarima obezbedi ekskluzivitet.”

Arh. Radmila Milosavljević

www.dopisna-skola-ambijent.rs