Најстарији новосадски храм

Не­ка­да се уз храм на­ла­зио са­мо­стан, а са­да је ту жуп­ни дом у ко­ме је се­ди­ште срем­ског би­ску­па. Уочи Бо­жи­ћа, мон­си­њор Ђу­ро Га­шпа­ро­вић оба­вља при­пре­ме за ве­ли­ки пра­зник. Сти­гло је и мно­го че­стит­ки и пи­са­ма, на ко­је од­го­ва­ра сво­је­руч­но у сво­јим про­сто­ри­ја­ма. Ме­ђу ба­рок­ним гра­ђе­ви­на­ма на тлу Вој­во­ди­не, ка­ко на­во­де за­шти­та­ри спо­ме­ни­ка кул­ту­ре, са­мо­стан Све­тог Јур­ја је са­чу­вао аутен­ти­чан из­раз епо­хе у ко­јој је на­стао и ја­сно се из­два­ја сво­јом ар­хи­тек­тон­ском чи­сто­том и естет­ском уме­ре­но­шћу.

Цр­ква са жуп­ним до­мом део је кул­тур­но-исто­риј­ске це­ли­не Гор­ње и До­ње Пе­тро­ва­ра­дин­ске твр­ђа­ве с под­гра­ђем. Ису­сов­ци, ко­ји су у Пе­тро­ва­ра­дин сти­гли 1693, по­ди­гли су ову цр­кву из­ме­ђу 1701. и 1714. Осни­вач ре­да, Све­ти Иг­на­ци­је Ла­јо­ла, при­ка­зан је јед­ном од скулп­ту­ра ко­је кра­се уну­тра­шњост хра­ма. Ки­по­ви су и на спољ­ној фа­са­ди, у две по­лу­кру­жне ни­ше, а пред­ста­вља­ју све­це Фра­њу Кса­вер­ског и Ива­на Не­по­му­ка. Крај ула­за је и пло­ча пр­вом хр­ват­ском кра­љу То­ми­сла­ву, ко­ју 1925. пот­пи­су­ју „гра­ђа­ни Пе­тро­ва­ра­ди­на”. Чу­ва се и успо­ме­на на би­ску­па Јо­си­па Ју­ра­ја Штро­сма­је­ра, ко­ји је на пр­вом спра­ту са­мо­ста­на у јед­ној со­би бо­ра­вио 1838–1840. као мла­ди ка­пе­лан, по­моћ­ник та­да­шњег пе­тро­ва­ра­дин­ског жуп­ни­ка Или­је Окру­ги­ћа.

Нај­пре је уз цр­кву са­гра­ђе­на ре­зи­ден­ци­ја са­мо­ста­на, а ка­сни­је је до­гра­ђе­но још три де­ла згра­де ко­ја су це­ли­ну за­тво­ри­ла у че­тво­ро­у­га­о­ник. Уну­тар је дво­ри­ште где се у но­ви­је вре­ме ле­ти по­не­кад одр­жа­ва­ју кон­цер­ти. 

Зи­ми се у цр­кви чу­ва ле­ген­дар­на сли­ка Сне­жне го­спе, по­клон аустриј­ског вој­ско­во­ђе Еуге­на Са­вој­ског на­кон по­бе­де над Тур­ци­ма у Пе­тро­ва­ра­дин­ској би­ци 1716. Ина­че та сли­ка сто­ји у цр­кви на дру­гом кра­ју Пе­тро­ва­ра­ди­на, на Те­ки­ја­ма, где ју је Са­вој­ски до­нео у знак за­хвал­но­сти Сне­жној го­спи на по­бе­ди. По ле­ген­ди, на ток бит­ке је ути­цао снег ко­ји је пао 5. ав­гу­ста. 

Ра­ни­је је оби­чај био да се ис­пред цр­кве под твр­ђа­вом оку­пља­ју вер­ни­ци пр­ве не­де­ље по­сле ус­кр­са да би у по­вор­ци пре­но­си­ли сли­ку Сне­жне го­спе до Те­ки­ја. Ова­квих про­це­си­ја де­це­ни­ја­ма не­ма, као што је и вер­ни­ка ма­ње. 

„Иза Дру­гог свет­ског ра­та све се про­ме­ни­ло. У под­гра­ђу је оста­ло пар љу­ди из ста­ри­на, до­шли су но­ви, не­ки је­су би­ли ка­то­ли­ци, не­ки ни­су, не­ки су би­ли ко­му­ни­сти. Али не­де­љом увек има­мо све­ту ми­су по­сле­под­не у пет са­ти и углав­ном до­ла­зе гра­ђа­ни из Но­вог Са­да, јер у Но­вом Са­ду по­сле­под­не ни у јед­ној ка­то­лич­кој цр­кви не­ма слу­жби”, при­ча упра­ви­тељ.

Тик уз цр­кву је сте­пе­ни­ште ко­је во­ди до твр­ђа­ве, па у њу ле­ти ка­да је ту де­бе­ла хла­до­ви­на ра­до свра­ћа­ју ше­та­чи. И ту­ри­сти углав­ном ту за­вр­ша­ва­ју оби­ла­зак. На­кон сре­ђи­ва­ња Је­ла­чи­ће­ве род­не ку­ће, го­сти­ју ће мо­жда би­ти ви­ше. Цр­ква не­ма ни­шта про­тив, на­по­ми­ње упра­ви­тељ, али тре­ба има­ти у ви­ду да је Све­ти Ју­рај ипак са­крал­ни обје­кат. Ис­под цр­кве је крип­та у ко­јој су са­хра­њи­ва­ни углед­ни гра­ђа­ни Пе­тро­ва­ра­ди­на и ви­со­ки офи­ци­ри. Ту је сто­ти­нак гроб­ни­ца, ма­ли ол­тар с рас­пе­ћем и два мер­мер­на ан­ђе­ла. У крип­ту се ула­зи на ма­ла вра­та, ди­рект­но из Штро­сма­је­ро­ве ули­це, али са­мо је­дан­пут го­ди­шње, 2. но­вем­бра, на Ду­шни дан.