Najstariji novosadski hram

Ne­ka­da se uz hram na­la­zio sa­mo­stan, a sa­da je tu žup­ni dom u ko­me je se­di­šte srem­skog bi­sku­pa. Uoči Bo­ži­ća, mon­si­njor Đu­ro Ga­špa­ro­vić oba­vlja pri­pre­me za ve­li­ki pra­znik. Sti­glo je i mno­go če­stit­ki i pi­sa­ma, na ko­je od­go­va­ra svo­je­ruč­no u svo­jim pro­sto­ri­ja­ma. Me­đu ba­rok­nim gra­đe­vi­na­ma na tlu Voj­vo­di­ne, ka­ko na­vo­de za­šti­ta­ri spo­me­ni­ka kul­tu­re, sa­mo­stan Sve­tog Jur­ja je sa­ču­vao auten­ti­čan iz­raz epo­he u ko­joj je na­stao i ja­sno se iz­dva­ja svo­jom ar­hi­tek­ton­skom či­sto­tom i estet­skom ume­re­no­šću.

Cr­kva sa žup­nim do­mom deo je kul­tur­no-isto­rij­ske ce­li­ne Gor­nje i Do­nje Pe­tro­va­ra­din­ske tvr­đa­ve s pod­gra­đem. Isu­sov­ci, ko­ji su u Pe­tro­va­ra­din sti­gli 1693, po­di­gli su ovu cr­kvu iz­me­đu 1701. i 1714. Osni­vač re­da, Sve­ti Ig­na­ci­je La­jo­la, pri­ka­zan je jed­nom od skulp­tu­ra ko­je kra­se unu­tra­šnjost hra­ma. Ki­po­vi su i na spolj­noj fa­sa­di, u dve po­lu­kru­žne ni­še, a pred­sta­vlja­ju sve­ce Fra­nju Ksa­ver­skog i Iva­na Ne­po­mu­ka. Kraj ula­za je i plo­ča pr­vom hr­vat­skom kra­lju To­mi­sla­vu, ko­ju 1925. pot­pi­su­ju „gra­đa­ni Pe­tro­va­ra­di­na”. Ču­va se i uspo­me­na na bi­sku­pa Jo­si­pa Ju­ra­ja Štro­sma­je­ra, ko­ji je na pr­vom spra­tu sa­mo­sta­na u jed­noj so­bi bo­ra­vio 1838–1840. kao mla­di ka­pe­lan, po­moć­nik ta­da­šnjeg pe­tro­va­ra­din­skog žup­ni­ka Ili­je Okru­gi­ća.

Naj­pre je uz cr­kvu sa­gra­đe­na re­zi­den­ci­ja sa­mo­sta­na, a ka­sni­je je do­gra­đe­no još tri de­la zgra­de ko­ja su ce­li­nu za­tvo­ri­la u če­tvo­ro­u­ga­o­nik. Unu­tar je dvo­ri­šte gde se u no­vi­je vre­me le­ti po­ne­kad odr­ža­va­ju kon­cer­ti. 

Zi­mi se u cr­kvi ču­va le­gen­dar­na sli­ka Sne­žne go­spe, po­klon austrij­skog voj­sko­vo­đe Euge­na Sa­voj­skog na­kon po­be­de nad Tur­ci­ma u Pe­tro­va­ra­din­skoj bi­ci 1716. Ina­če ta sli­ka sto­ji u cr­kvi na dru­gom kra­ju Pe­tro­va­ra­di­na, na Te­ki­ja­ma, gde ju je Sa­voj­ski do­neo u znak za­hval­no­sti Sne­žnoj go­spi na po­be­di. Po le­gen­di, na tok bit­ke je uti­cao sneg ko­ji je pao 5. av­gu­sta. 

Ra­ni­je je obi­čaj bio da se is­pred cr­kve pod tvr­đa­vom oku­plja­ju ver­ni­ci pr­ve ne­de­lje po­sle us­kr­sa da bi u po­vor­ci pre­no­si­li sli­ku Sne­žne go­spe do Te­ki­ja. Ova­kvih pro­ce­si­ja de­ce­ni­ja­ma ne­ma, kao što je i ver­ni­ka ma­nje. 

„Iza Dru­gog svet­skog ra­ta sve se pro­me­ni­lo. U pod­gra­đu je osta­lo par lju­di iz sta­ri­na, do­šli su no­vi, ne­ki je­su bi­li ka­to­li­ci, ne­ki ni­su, ne­ki su bi­li ko­mu­ni­sti. Ali ne­de­ljom uvek ima­mo sve­tu mi­su po­sle­pod­ne u pet sa­ti i uglav­nom do­la­ze gra­đa­ni iz No­vog Sa­da, jer u No­vom Sa­du po­sle­pod­ne ni u jed­noj ka­to­lič­koj cr­kvi ne­ma slu­žbi”, pri­ča upra­vi­telj.

Tik uz cr­kvu je ste­pe­ni­šte ko­je vo­di do tvr­đa­ve, pa u nju le­ti ka­da je tu de­be­la hla­do­vi­na ra­do svra­ća­ju še­ta­či. I tu­ri­sti uglav­nom tu za­vr­ša­va­ju obi­la­zak. Na­kon sre­đi­va­nja Je­la­či­će­ve rod­ne ku­će, go­sti­ju će mo­žda bi­ti vi­še. Cr­kva ne­ma ni­šta pro­tiv, na­po­mi­nje upra­vi­telj, ali tre­ba ima­ti u vi­du da je Sve­ti Ju­raj ipak sa­kral­ni obje­kat. Is­pod cr­kve je krip­ta u ko­joj su sa­hra­nji­va­ni ugled­ni gra­đa­ni Pe­tro­va­ra­di­na i vi­so­ki ofi­ci­ri. Tu je sto­ti­nak grob­ni­ca, ma­li ol­tar s ras­pe­ćem i dva mer­mer­na an­đe­la. U krip­tu se ula­zi na ma­la vra­ta, di­rekt­no iz Štro­sma­je­ro­ve uli­ce, ali sa­mo je­dan­put go­di­šnje, 2. no­vem­bra, na Du­šni dan.