Како писати о уметничком делу

Поводом награде „Милан Богдановић”, која се додељује за најбољу књижевну критику објављену у новинама, на радију или телевизији, а коју је недавно Културно-просветна заједница Србије доделила „Политикином” критичару Милети Аћимовићу Ивкову за критику објављену управо на страницама нашег листа о књизи Драгана Великића, данас ће у Мачви, завичају овог критичара, бити уприличен програм. Под називом „Милета Аћимовић Ивков пред књижевном поротом”, књижевну пороту чиниће Драгослав Михаиловић, Милосав Тешић, Радован Бели Марковић, Горан Петровић, Мирослав Максимовић, а специјални гост биће Томислав Маринковић.

Мало је, међутим, познато да је Милета Аћимовић Ивков, најпре писао поезију, а да се потом определио за критику и есејистику. „Мени се тај пут чини природним и сасвим разумљивим. Поезија и критика само два лица истог – књижевности. А књижевна уметност и наука о књижевности јесу референтна поља мог интересовања”, истиче Аћимовић Ивков. 

Без узора у неком од књижевних критичара, Милета Аћимовић Ивков пре издваја ауторе чији су му мисаони и естетичко-критички системи ближи и разумљивији. „Постоје они чији ми се начини, односно стилови, чине ефектнијим и пријемчивијим од других. Почећемо од српске модерне. Дакле, пре Богдан Поповић него Јован Скерлић. Потом Милан Кашанин, есејиста, па неки од ранијих текстова Милана Богдановића. А, у новије време, луцидни и темпераментни начин Борислава Михаиловића Михиза. Па затим, ваља ту навести узорне есејистичке прилоге: Јована Христића, Борислава Радовића и Љубомира Симовића као и, изразито подстицајне, научно-критичке приступе Љубише Јеремића, Новице Петковића и Радивоја Микића, каже наш саговорник.

Да ли се устеже да напише негативну критику, питамо нашег саговорника.

– Не превише. Мада сам, за сада, склонији да дело о којем стекнем изразито негативан критички суд, поготово ако ми се оно учини нерелевантним, једноставно прећутим. Не напишем критички текст о њему. И то је, како ја разумем, једнако добар начин за посредно исказивање негативног суда. На другој страни, подразумевам да се мој либералнији књижевни укус који уважава традиционалне, али изразито издваја модерне вредности, не осврће строго на моде и „изме”, некима од колега или од заинтересованих и упућенијих појединаца, једноставно не допада. Прекоре и дисквалификације властитог суда и става, отуда, прихватам као логичну реакцију. Ни на пољу књижевности није сваки појединачни цвет подједнако леп и вредан. Али критички консензус, ипак, мора да постоји.

Милета Аћимовић Ивков улогу и друштвену позицију критике данас види баш у томе да описује и издваја вредности, да профилише укус. 

– Друштвена улога књижевне критике данас, у односу на претходне деценије, видно је измењена. Она више нема нарочиту социјалну функцију. У романтизму, примат је имала поезија. У реализму приповедна проза. А у време модернизма, критика. Данас, у доба постмодерне потрошености скоро свих традиционалних образаца и матрица, односно у време видне читалачке осеке, књижевна критика је, као облик јавног говора, на рубу интересовања. Али она, и даље, постоји као потребан и важан вид културолошке, уметничке комуникације. Као облик свести о вредносним разликама без којих нема, и не може бити, цивилизованог живота.