Јуриш на воду

Готово сваки други становник Кине (43 одсто) живи на северу те земље. Међутим, како је кинески север релативно безводан, њихов опстанак зависи од 14 одсто кинеских водних ресурса. Толико је резерви воде на северу. Да ли је већ ту проблем? Рекло би се да јесте. Будући да су годишње „пер капита” резерве севера (750 кубних метара) једва једна трећина националних

(2.292 кубика), а оне су пак међу најнижим светским. Једва мало веће од, на пример, индијских.

     Две хиљаде литара воде месечно је благодет, довољна да ужурбани човек спасе себе још и главобоље због „света који је жедан”. Он, дабоме, не зна да је тачно толико воде потребно пољопривреди, да једног таквог као он опскрби храном за само један једини дан. Ето задатка за неког ко воли да рачуна. Нека помножи поменути број литара воде с данима у години, а онда све заједно с милијардама људског рода у дугачком реду за храну.

     Тврди се да ће резултат који ће добити овако изгледати: само за прехрану једног јединог људског створа пољопривреди ове наше планете потребно је 730 кубних метара воде сваке године. Из овога следе две даље калкулације.

Прва је материјална, и тиче се оног једног Кинеза на северу Кине. Након што залије житарице од којих живи, за целу годину преостаће му још свега две хиљаде литара воде.

     Људи који верују да „вода стиже из славине” мање су свесни појединости да зиратно земљиште кинеског севера губи влагу темпом од 1.520 литара годишње, и да се избор тог дела света (ако ствари остану какве јесу, а остаће због климе) своди на глад и жеђ или све заједно. Тврди се да ће то бити за осам до десет година. Осам–десет година је сутра.

     Тиме почиње калкулација два, она је политичка. „Камера” се одмиче и не „зумира” више пола милијарде људи на северу Кине. Њен „план” је сада шири, јер се ризику сваког даљег физичког опстанака подвргава „приближно пола људске популације”, и то већ од 2015.

     Половина популације је три милијарде људи, у земљама без довољно воде. Југ Азије, делови Африке, Блиски исток, чак и југ Европе. Две такве државе су такође и Кина и Индија, потенцијално водеће силе с нуклеарним оружјем. Хоће ли три милијарде људи прихватити да је страдање без воде и хране њихова „судбина”? Заборавите ратове због нафте. Подтекст питања је у идеји да предстоји јуриш „пролетера” на нагло сужен хумани простор планете.

     То није ово што се догађаја у Медитерану, где Шпанци пресрећу претоварене барке Мароканаца, међу којима срећници добију хлеб у филтрационом центру, а већина се удави у мору. Идеји о предстојећем ближе је бивши израелски премијер Шарон који је рекао да је шестодневни рат са Арапима (5. јуна 1967) заправо почео раније – „када је Израел одлучио да дејствује против скретања (воде) Јордана” (Би-Би-Си, 2003).

     Угрожени меркају изворе. Индија и Пакистан мисле на воду Кашмира. Сирија и Ирак гледају попреко Турску, због турских пројеката на Тигру и Еуфрату. Доток Еуфрата Сирији смањиће се за 40 одсто. Ираку за чак четири петине. А Анкара је планирала цеви, и ако успе с плановима (а изгледа да се прерачунала) градиће водовод и извозиће воду Израелу. 

     Киргистан и Таџикистан, узаптили Аму-Дарју и Сир-Дарју. Узбекистан тражи арбитражу. А једне руске новине (Извјестија, 2006) рекламирају фаул: „Кина одузима воду Сибиру!” Високо под Алтајем, Кина исцрпљује Иртиш. Његова вода тече у Сибир и, напојивши милионски Омск, утиче у Об. Сибирске реке су последња резерва. Пази, резерва у опасности. Звучи као „ракете на готовс”!