Од Деда Мраза тражио визу за Ирску

– Кад сам дошао Пожешка је била раскопана као Стаљинград 1943. Сећам се да смо се син Стефан и ја играли Другог светског рата са прескакањем из рова у ров – каже Аца.

Београд не доживљава као скуп гетоизираних делова и не разуме људе који живе у једном делу града и немају потребу да иду ван њега. Он је другачији. Градом шпарта као „ђак пешак” или градским превозом. Мучно му је да сам вози градским улицама.

– Да ми је неко пре 20 година рекао да ћемо имати шпанске трамваје, ја бих рекао: „Да, да, важи. Личе на свемирске бродове, а ми ћемо да их добијемо”. Овај Београд нема везе са оним у коме сам ја рођен. Одједном почињемо да добијамо физиономију града који у овом тренутку не можемо ни да замислимо. Београд постаје озбиљан велеград. Друго је питање да ли се то мени свиђа или не. Волим град кога се сећам из седамдесетих – објашњава Селтик.

Не зна шта је данас типичан Београђанин јер се, каже, све променило.

– Некад је типични Београђанин ишао у позориште, на балет и у оперу. Излазио је са пријатељима у пет на кафу и са породицом у ресторан викендом. Облачио одело и стављао кравату. Умео је да се носи. Био одмерен, толерантан и умерен. Знао кад треба да прича, а кад да ћути. Био је мудар. Читао је „Политику”, а касније пио „Це кафу”. Био је господин без обзира на то чиме се бавио и како је изгледао, док је данас реч „господин”, благо речено, сумњиво дефинисана – прича Аца.

Све се, додаје, променило када су „у Рим дошли они који су одбили да се понашају као Римљани”.
Највећи Ирац међу Србима тврди да је „Политика” неодвојиви део тог некадашњег Београда, а да и данас свако ко хоће нешто паметно да прочита купује баш ове новине. Он нам је и колега, али и комшија. У Радио Београду ради у дечјој редакцији, али уређује и емисију „Таласање”.

– Дође ми да емигрирам зато што више не постоји „Бермудски троугао”. Београд без „Липе”, „Шуматовца” и „Грмеча” није мој Београд. Некад су бендови умели да закажу пробу у „Шуматовцу” и не одсвирају ни један једини тон, али добију гомилу идеја. Од када су умрле кафане ја и не излазим. Велики сам гурман, али ништа више не може да се пореди са некадашњим шкембићима у „Млави” и пихтијама у „Зори” – присећа се „православни Келт”.

Са својом групом четврт века доноси дух Ирске у Србију у којој је до сада, иако то звучи невероватно, провео само два сата. Али, пошто су „Келтси” ове године били вредни и после деценије паузе издали и шести албум, с пуним правом је од Деда Мраза затражио визу за ову земљу.

– Добре су шансе да одемо, снимимо спот и тако частимо себе за 25 година каријере. Административне ствари отежавају причу, али да доживимо 30 година, а да нисмо свирали у Ирској, граничило би се са скандалом. Али, у овом тренутку ме више „пали” да одсвирамо концерт у Глазгову. Био би то мој навијачки концерт, пошто навијам за „Селтик” – каже Аца најављујући да ће 2018. година бити пуна посла пошто их очекује тридесетак наступа на којима ће представити нове песме. Радују се и традиционалном концерту на Дан светог Патрика у марту.

Њихови фанови надају се и поновном наступу на „Бир фесту”, на коме су од оснивања па све до данас концерти „Ортодокс Келтса” незаобилазни.

Када је реч о музичкој сцени Београда, постоји, каже, неколико култних простора на којима се чува дух ове музике. „Келти” највише воле да свирају у биоскопској сали Дома омладине, а пола свог живота Аца је провео у КСТ-у где је упознао и супругу Јелену са којом има двоје деце.

– Ако изузмемо обезбеђење које је вечно и Мишу Јаворину, који одувек у КСТ-у ради петком и који ће тамо до смрти радити петком, све остало се променило. Тамо сам почео да излазим још као основац, у периоду док су и средњошколци и студенти имали „пропуснице” које су важиле од 6 до 8 увече и од 8 до 10 сати. Било је то невероватно, али мој школски друг из клупе, Горанче, био је син домара Техничких факултета, па смо кад завршимо домаћи увек тамо излазили – присећа се Селтик.

Жали што Београд више нема „Зимску гитаријаду”. У оквиру „Београдске зиме”, где су и сами наступали на Савском шеталишту, осим рокенрола чују се и други звуци. Сматра да је то у реду, јер Нова година не може бити нечија – припада свима.