Od Deda Mraza tražio vizu za Irsku

– Kad sam došao Požeška je bila raskopana kao Staljingrad 1943. Sećam se da smo se sin Stefan i ja igrali Drugog svetskog rata sa preskakanjem iz rova u rov – kaže Aca.

Beograd ne doživljava kao skup getoiziranih delova i ne razume ljude koji žive u jednom delu grada i nemaju potrebu da idu van njega. On je drugačiji. Gradom šparta kao „đak pešak” ili gradskim prevozom. Mučno mu je da sam vozi gradskim ulicama.

– Da mi je neko pre 20 godina rekao da ćemo imati španske tramvaje, ja bih rekao: „Da, da, važi. Liče na svemirske brodove, a mi ćemo da ih dobijemo”. Ovaj Beograd nema veze sa onim u kome sam ja rođen. Odjednom počinjemo da dobijamo fizionomiju grada koji u ovom trenutku ne možemo ni da zamislimo. Beograd postaje ozbiljan velegrad. Drugo je pitanje da li se to meni sviđa ili ne. Volim grad koga se sećam iz sedamdesetih – objašnjava Seltik.

Ne zna šta je danas tipičan Beograđanin jer se, kaže, sve promenilo.

– Nekad je tipični Beograđanin išao u pozorište, na balet i u operu. Izlazio je sa prijateljima u pet na kafu i sa porodicom u restoran vikendom. Oblačio odelo i stavljao kravatu. Umeo je da se nosi. Bio odmeren, tolerantan i umeren. Znao kad treba da priča, a kad da ćuti. Bio je mudar. Čitao je „Politiku”, a kasnije pio „Ce kafu”. Bio je gospodin bez obzira na to čime se bavio i kako je izgledao, dok je danas reč „gospodin”, blago rečeno, sumnjivo definisana – priča Aca.

Sve se, dodaje, promenilo kada su „u Rim došli oni koji su odbili da se ponašaju kao Rimljani”.
Najveći Irac među Srbima tvrdi da je „Politika” neodvojivi deo tog nekadašnjeg Beograda, a da i danas svako ko hoće nešto pametno da pročita kupuje baš ove novine. On nam je i kolega, ali i komšija. U Radio Beogradu radi u dečjoj redakciji, ali uređuje i emisiju „Talasanje”.

– Dođe mi da emigriram zato što više ne postoji „Bermudski trougao”. Beograd bez „Lipe”, „Šumatovca” i „Grmeča” nije moj Beograd. Nekad su bendovi umeli da zakažu probu u „Šumatovcu” i ne odsviraju ni jedan jedini ton, ali dobiju gomilu ideja. Od kada su umrle kafane ja i ne izlazim. Veliki sam gurman, ali ništa više ne može da se poredi sa nekadašnjim škembićima u „Mlavi” i pihtijama u „Zori” – priseća se „pravoslavni Kelt”.

Sa svojom grupom četvrt veka donosi duh Irske u Srbiju u kojoj je do sada, iako to zvuči neverovatno, proveo samo dva sata. Ali, pošto su „Keltsi” ove godine bili vredni i posle decenije pauze izdali i šesti album, s punim pravom je od Deda Mraza zatražio vizu za ovu zemlju.

– Dobre su šanse da odemo, snimimo spot i tako častimo sebe za 25 godina karijere. Administrativne stvari otežavaju priču, ali da doživimo 30 godina, a da nismo svirali u Irskoj, graničilo bi se sa skandalom. Ali, u ovom trenutku me više „pali” da odsviramo koncert u Glazgovu. Bio bi to moj navijački koncert, pošto navijam za „Seltik” – kaže Aca najavljujući da će 2018. godina biti puna posla pošto ih očekuje tridesetak nastupa na kojima će predstaviti nove pesme. Raduju se i tradicionalnom koncertu na Dan svetog Patrika u martu.

Njihovi fanovi nadaju se i ponovnom nastupu na „Bir festu”, na kome su od osnivanja pa sve do danas koncerti „Ortodoks Keltsa” nezaobilazni.

Kada je reč o muzičkoj sceni Beograda, postoji, kaže, nekoliko kultnih prostora na kojima se čuva duh ove muzike. „Kelti” najviše vole da sviraju u bioskopskoj sali Doma omladine, a pola svog života Aca je proveo u KST-u gde je upoznao i suprugu Jelenu sa kojom ima dvoje dece.

– Ako izuzmemo obezbeđenje koje je večno i Mišu Javorinu, koji oduvek u KST-u radi petkom i koji će tamo do smrti raditi petkom, sve ostalo se promenilo. Tamo sam počeo da izlazim još kao osnovac, u periodu dok su i srednjoškolci i studenti imali „propusnice” koje su važile od 6 do 8 uveče i od 8 do 10 sati. Bilo je to neverovatno, ali moj školski drug iz klupe, Goranče, bio je sin domara Tehničkih fakulteta, pa smo kad završimo domaći uvek tamo izlazili – priseća se Seltik.

Žali što Beograd više nema „Zimsku gitarijadu”. U okviru „Beogradske zime”, gde su i sami nastupali na Savskom šetalištu, osim rokenrola čuju se i drugi zvuci. Smatra da je to u redu, jer Nova godina ne može biti nečija – pripada svima.