Визуелност засенила нарацију

Недавно је у Берлину Дороти Кобијели и Хјуу Велчману, ауторима филма „Винсенту с љубављу: Мистерија Ван Гога”, свечано уручен „европски оскар” за најбољи анимирани филм у 2017. години, награда 30. ЕФА – Европске академије за филм.

Награда је ауторима припала одлуком велике већине гласова чланова Европске академије којих је више од 3.200, а судећи по реакцијама на свечаној церемонији уручења у берлинском театру Хаус Фестшпиле, она је отишла у праве руке. „С љубављу, Винсент” је плод не само Доротиног и Хјуовог огромног труда у пионирском настанку, у историји кинематографије, првог дугометражног анимираног филма у целости сликаног техником уља на платну већ и плод шестогодишње истрајности 125 ликовних уметника из целог света (укључујући и наших – Бисерке Петровић и Владимира Винкића), који су ручно осликали кадар по кадар (а њих је чак 65.000) за овај захтевни пројекат удахњивања живота и покрета у Ван Гогове слике.

Импресивно. Вредно и „европског Оскара” и номинације за америчког Оскара и велике хвале европских филмских професионалаца. И саме филмске публике, која на тренутке ипак губи дах – што од лепоте анимације и покретних уљаних слика, што због постојеће сценографско-сценске пренатрпаности. Али, и због повремено интензивног размишљања о самој сврсисходности захтевног сликања уљаним бојама толиког броја људи када, у свету анимације, већ постоји она техника ротоскопа (репродукција играних секвенци квадрат по квадрат и њихово претварање у цртеж). Ова техника је далеко узнапредовала од оног првобитног изума браће Флајшер с почетка двадесетог и стигла до дигиталне ротоскопије виђене у играно-анимираним филмовима 21. века, попут „Валцера са Баширом” Арија Фолмана и других. Употребом дигиталног ротоскопа ефекат би био исти. Не кажем да би био и бољи. Ипак је ова грандиозна, уљано сликарска стилска вежба Кобијеле и Велчмана дело од праве крви и меса и уметничког зноја.

Има оних који сматрају да (зло)употребу Ван Гоговог лика и његових слика „унутар различитих сегмената глобалне поп културе – од магнета за фрижидере до ташни Луја Витона” треба законом забранити. Ипак верујем да се ово не може односити на овај пољско-британски анимирани филм, у којем јесу употребљени и лик и дело ненадмашног холандског и светског постимпресионисте, али је та „употреба”, на естетском плану, довела до визуелне поезије филма који се на тренутке, у појединим секвенцама,  приближава генијалности самог сликарског генија какав је био Винсент.

На наративном плану ствари стоје нешто другачије. Визуелност засењује нарацију. С времена на време у толикој мери да гледалац губи нит помало наивне филмске приче са обрисима трилера и радње у њој. А радња филма почиње у данима после изненадне смрти (самоубиство пиштољем у тренуцима растројства у 37. години) Винсента ван Гога у Овер сир Оазу, у којем је он пацијент локалне психијатријске болнице код доктора Гашеа, када Арман Рулен (Даглас Бут), син локалног поштара отвара сликарево писмо брату Теу – неиспоручено, јер је и Тео у међувремену преминуо. Арман, који је баш као и његов отац заправо „пресељен” са Винсентових слика и портрета и оживљен у филму, кроз сусрете са другим познатим ликовима са сликарског платна, покушава да расветли шта се заиста догодило.

На овај начин Кобијела и Велчман заправо „подгревају” теорију о мистериозности Винсентове смрти, односно истражују теорију да није у питању самоубиство (већ убиство), која је први пут изнета у биографској књизи Стивена Најфеа и Грегорија Вајта 2011. године. У том смислу, за филм „Винсент, с љубављу” чак се може рећи да је сумњиве историјске тачности, али гледаоцу који о тешком животу и неуморном раду (за 10 година насликао је више од 2.000 дела, а за живота продао само једну слику) надвременог сликара довољно зна, то неће много сметати. Филм на изванредан начин слави и уметников живот и уметничко дело.

Управо захваљујући обимном сликаревом опусу Кобијела и Велчман су могли да саставе тај огроман и издашно сликовити свет филмског Винсента (у врсном тумачењу накнадно уљем „насликаног” глумца Роберта Гулачика) и да створе тако комплексну, а чудесну и сањарску анимирану целину. Филм који се уз све мане са занесеношћу гледа и дуго се памти.