Са шутом бацимо пола милијарде евра годишње

– Ако је по ква­дра­ту са­мо ових обје­ка­та би­ло два ку­би­ка шу­та, ра­чу­ни­ца по­ка­зу­је да је са те три ло­ка­ци­је укло­ње­но око два ми­ли­о­на ку­би­ка гра­ђе­вин­ског от­па­да. Бу­ду­ћи да се по сва­ком ку­би­ку ре­ци­кла­жом мо­же из­ву­ћи ми­ни­мум 20 евра вре­дан но­ви ма­те­ри­јал, са овим гра­ђе­вин­ским от­па­дом ба­че­но је ви­ше од 40 ми­ли­о­на евра – ка­же за „По­ли­ти­ку” Де­јан Бо­јо­вић, пред­сед­ник ове асо­ци­ја­ци­је и пи­та за­што Ср­би­ја, као зе­мља ко­ја је до осам­де­се­тих го­ди­на про­шлог ве­ка има­ла уре­ђен си­стем од­ла­га­ња и упра­вља­ња от­па­дом, да­нас ола­ко од­ба­цу­је овај не­ис­ко­ри­шће­ни ре­сурс. 

Про­це­њу­је се да у Ср­би­ји го­ди­шње на­ста­је око ми­ли­он то­на гра­ђе­вин­ског от­па­да и от­па­да од ру­ше­ња. Пре­ма ва­же­ћим про­пи­си­ма он за­вр­ша­ва на де­по­ни­ја­ма ко­му­нал­ног от­па­да иако се по­но­во мо­же упо­тре­би­ти и до 80 од­сто шу­та и дру­гог гра­ђе­вин­ског от­па­да. Европ­ски про­сек по­ка­зу­је да је у но­во­и­згра­ђе­ним објек­ти­ма око 10 од­сто ре­ци­кли­ра­ног ма­те­ри­ја­ла, док је у Аме­ри­ци знат­но ви­ше. 

– У овом тре­нут­ку има­мо око че­ти­ри хи­ља­де ди­вљих сме­тли­шта пре­пу­них гра­ђе­вин­ског ма­те­ри­ја­ла. Да­ле­ко смо од Фин­ске ко­ја, на при­мер, ре­ци­кли­ра око 97 од­сто гра­ђе­вин­ског ма­те­ри­ја­ла, Дан­ска ви­ше од 90 од­сто, а Бел­ги­ја, Ен­гле­ска и Не­мач­ка око 70 про­це­на­та. Ме­ђу­тим, зе­мља смо у из­град­њи и би­ло би ло­гич­но да ко­ри­сти­мо овај ре­сурс и оства­ри­мо знат­не уште­де – на­во­ди Бо­јо­вић. 

Ре­ци­кла­жа гра­ђе­вин­ског от­па­да је, об­ја­шња­ва, у на­шој зе­мљи за­не­мар­љи­ва и ре­ци­кли­ра се са­мо ас­фалт. Бо­јо­вић ка­же да смо до осам­де­се­тих го­ди­на про­шлог ве­ка има­ли уре­ђен си­стем од­ла­га­ња и упра­вља­ња от­па­дом, али да се то ка­сни­је из­гу­би­ло. 

– Зна­њем и струч­но­шћу ка­дро­ва у Ср­би­ји мо­же­мо по­но­во да вра­ти­мо те по­зи­ци­је са­мо уко­ли­ко усво­ји­мо но­ва пра­ви­ла и про­ме­ни­мо про­пи­се. Ти­ме би­смо до­би­ли ве­ћи по­тен­ци­јал на­ших гра­ђе­вин­ских фир­ми, ин­ду­стри­је у про­из­вод­њи ма­те­ри­ја­ла, али и бр­же из­град­ње у ве­ли­ким по­сло­ви­ма ко­ји ко­шта­ју мно­го – об­ја­шња­ва наш са­го­вор­ник.

Го­ран Ро­дић, пот­пред­сед­ник Гра­ђе­вин­ске ко­мо­ре Ср­би­је ка­же да су се они овим про­бле­мом ба­ви­ли још пре 15 го­ди­на и ука­зи­ва­ли на то ка­ко би­смо мо­гли про­фи­ти­ра­ти од гра­ђе­вин­ског от­па­да, ме­ђу­тим до да­нас се ни­шта ни­је про­ме­ни­ло. По­тен­ци­ја­ли су ве­ли­ки, ме­ђу­тим да би се и др­жа­ва укљу­чи­ла у ова­кву ини­ци­ја­ти­ву, по­треб­но је, об­ја­шња­ва, да се пре све­га укљу­чи стру­ка и да ја­сне смер­ни­це. 

– Све је по­че­ло од то­га ка­да смо, уз по­моћ струч­них ин­сти­ту­ци­ја, раз­ма­тра­ли ка­ко би­смо мо­гли да ис­ко­ри­сти­мо око 600 ми­ли­о­на то­на му­ља ко­ји би тре­ба­ло из­ва­ди­ти из Ђер­да­па. То је ко­ли­чи­на ко­ја би би­ла ве­ћа од Ава­ле. Бу­ду­ћи да је то по­сао ко­ји нас сва­ка­ко че­ка, тре­ба­ло би на вре­ме раз­ми­шља­ти ка­ко да то ура­ди­мо. По­сле смо се ба­ви­ли и пи­та­њем ре­ци­кла­же от­па­да и на­во­ди­ли при­мер Пољ­ске ко­ја је са на­ма по­де­ли­ла ис­ку­ства у ко­ри­шће­њу гра­ђе­вин­ског от­па­да у из­град­њи но­вих обје­ка­та – на­во­ди Ро­дић и на­ја­вљу­је да ће ова ко­мо­ра уско­ро иза­ћи са кон­крет­ном ини­ци­ја­ти­вом. 

И он ка­же да је огром­на ште­та што на овај на­чин ба­ца­мо не сто­ти­не хи­ља­да не­го ми­ли­јар­де евра. При­ме­ра је у Ср­би­ји мно­го. А је­дан од по­зи­тив­них је слу­чај тор­ња на Ава­ли ко­ји је сру­шен у бом­бар­до­ва­њу 1999. го­ди­не. 

– Ка­да смо по­но­во по­ди­за­ли Авал­ски то­рањ, тре­ба­ло је нај­пре раш­чи­сти­ти ло­ка­ци­ју. Ра­чу­на­ли смо ко­ли­ко би нас ко­шта­ло укла­ња­ње шу­та, ко­ли­ки би би­ли тро­шко­ви на пу­ту ко­ји би си­гур­но био уни­штен. На кра­ју је ра­чу­ни­ца по­ка­за­ла да је бо­ље да ис­ко­ри­сти­мо по­сто­је­ћи ма­те­ри­јал. Фир­ма ко­ја је то ра­ди­ла одво­ји­ла је бе­тон од ар­ма­ту­ре, са­мле­ла га и по­но­во ис­ко­ри­сти­ла у из­град­њи. Гво­жђе је тран­спор­то­ва­но и пре­то­пље­но. Да не го­во­ри­мо о то­ме ко­ли­ко је овим по­те­зом ура­ђе­но на за­шти­ти жи­вот­не сре­ди­не. Исто то мо­гло би да се ура­ди и са на­пу­ште­ним фа­бри­ка­ма у Ср­би­ји – ка­же Го­ран Ро­дић за „По­ли­ти­ку”. 

Уре­ђе­ња ове обла­сти и за­шти­та жи­вот­не сре­ди­не је, да под­се­ти­мо, и јед­на од оба­ве­за у про­це­су при­сту­па­ња ЕУ. Хр­ват­ска и Грч­ка и да­ље пла­ћа­ју ви­со­ке ка­зне јер ни­су ре­ши­ле овај про­блем и по­сле ула­ска у ЕУ.