Разбијање страха од висине и планинарење

Јед­на Ива­на из Бе­о­гра­да ре­ши­ла је да пр­ву но­во­го­ди­шњу од­лу­ку спро­ве­де на по­чет­ку го­ди­не, и то од­мах 1. ја­ну­а­ра. Же­ља јој је би­ла да по­бе­ди страх од ви­си­не, а ка­ко би се што бо­ље са њим су­о­чи­ла од­лу­чи­ла је да се поп­не на 122. ме­тар Авал­ског тор­ња, на ви­ди­ко­вац са ког по­глед пу­ца не са­мо на го­то­во це­лу пре­сто­ни­цу, већ и на Шу­ма­ди­ју, вој­во­ђан­ске рав­ни­це и ко­лу­бар­ски крај. Уз по­др­шку су­пру­га, Ива­на се по­пе­ла на врх тор­ња, а са­мо не­ко­ли­ко тре­ну­та­ка ка­сни­је вест о по­бе­ђе­ном стра­ху по­де­ли­ла је по­сред­ством дру­штве­них мре­жа. 

И ни­је би­ла је­ди­на ко­ја је за пра­зни­ке по­се­ти­ла бе­о­град­ску пла­нин­ску ле­по­ти­цу. Ње­не ча­ри от­кри­ва­ли су и стра­ни ту­ри­сти, а мно­ги Бе­о­гра­ђа­ни су у гру­па­ма у пр­вим ја­ну­ар­ским да­ни­ма пе­ша­чи­ли и пла­ни­на­ри­ли. Ава­ла по­след­њих го­ди­на ма­ми не са­мо ле­ти не­го и зи­ми јер ко­нач­но ну­ди ме­ста где по­се­ти­о­ци мо­гу да се окре­пе. Осим оро­ну­лог хо­те­ла „Ава­ла”, у под­нож­ју тор­ња је ка­фић, су­ве­нир­ни­ца, ет­но-га­ле­ри­ја... 

У ком­плек­су је и цр­ква брв­на­ра и др­ве­не ку­ћи­це са су­ве­ни­ри­ма. Оне су по­ста­вље­не и на ста­зи ко­ја во­ди до спо­ме­ни­ка Не­зна­ном ју­на­ку. Ово ко­ло­сал­но зда­ње од цр­ног мер­ме­ра го­ди­на­ма је оште­ће­но, пло­че на пла­тоу су по­пу­ца­ле и упр­кос број­ним обе­ћа­њи­ма да ће би­ти об­но­вље­но то се још ни­је до­го­ди­ло. Све то ипак па­да у дру­ги план док вас зра­ци сун­ца ко­ји се про­вла­че кроз оби­ље зе­ле­ни­ла ми­лу­ју, а чист ва­здух очас по­сла отва­ра си­ну­се.  

Нај­ви­ше па­жње по­се­ти­ла­ца ипак при­вла­чи еле­ган­тан и до­сто­јан­ствен „гро­мо­бран из­над Бе­о­гра­да” ко­ји го­ди­на­ма под­у­пи­ре пре­сто­нич­ко не­бо. Ви­сок 204,68 ме­та­ра, одав­но је пре­ва­зи­шао сво­ју тех­нич­ку уло­гу „чу­ва­ра” ко­му­ни­ка­ци­о­не опре­ме раз­ли­чи­тих опе­ра­те­ра. Да­нас је Авал­ски то­рањ јед­на од нај­а­трак­тив­ни­јих ту­ри­стич­ких де­сти­на­ци­ја Бе­о­гра­да и Ср­би­је. У то­ку је­се­ни и зи­ме од гра­да до ње­га и остат­ка Ава­ле не по­сто­ји ди­рек­ти­ва ве­за јав­ним пре­во­зом, али то не зна­чи да ту­ри­стич­ка при­влач­ност пла­ни­не и тор­ња опа­да. Ово­ме су ве­ро­ват­но до­при­не­ли и про­шло­го­ди­шњи но­ви­те­ти у ком­плек­су око тор­ња ко­јим ру­ко­во­ди ЈП „Еми­си­о­на тех­ни­ка и ве­зе”. Он је, осим ка­фи­ћем и су­ве­нир­ни­цом, опле­ме­њен број­ним дру­гим са­др­жа­ји­ма. На отво­ре­ном де­лу ком­плек­са из­гра­ђе­ни су и уре­ђе­ни мул­ти­функ­ци­о­нал­ни спорт­ски те­ре­ни за ма­ли фуд­бал, ру­ко­мет и ко­шар­ку са ра­све­том и три­би­на­ма и те­ре­та­на на отво­ре­ном ко­ја је пот­пу­но опре­мље­на спра­ва­ма за ве­жба­ње, те­пих тра­вом и че­сма­ма. У окви­ру ком­плек­са се са­да на­ла­зи и деч­је игра­ли­ште, а мај­ке са ко­ли­ци­ма и осо­бе са по­себ­ним по­тре­ба­ма са­да лак­ше сти­жу до вр­ха тор­ња, за­хва­љу­ју­ћи но­вом лиф­ту. Због све­га то­га под­нож­је овог авал­ског ди­ва по­ста­ло је пра­во ме­сто за це­ло­днев­ну за­ба­ву. А да би по­се­ти­о­ци­ма ко­ји ов­де до­ђу бо­ра­вак био још угод­ни­ји уре­ђен је и за­тво­ре­ни про­стор са но­вим пул­том за про­да­ју ула­зни­ца и дру­гим ту­ри­стич­ким и уго­сти­тељ­ским са­др­жа­ји­ма.

– Из­у­зет­но смо по­но­сни што је Авал­ски то­рањ, ко­ји је нај­ва­жни­ји те­ле­ко­му­ни­ка­ци­о­ни обје­кат у зе­мљи, у то­ку про­шле го­ди­не при­ву­као ре­кор­дан број по­се­ти­ла­ца, го­то­во 155.000, што је за око 15 од­сто ве­ћа по­се­та не­го у прет­ход­не че­ти­ри го­ди­не. За­то пла­ни­ра­мо да и у овој го­ди­ни ор­га­ни­зу­је­мо мно­штво за­ни­мљи­вих про­грам­ских са­др­жа­ја ко­ји ће Бе­о­гра­ђа­ни­ма и ту­ри­сти­ма бо­ра­вак на Ава­ли учи­ни­ти још при­јат­ни­јим – ис­та­као је Бран­ко Го­гић, в. д. ди­рек­то­ра ЈП „Еми­си­о­на тех­ни­ка и ве­зе”.