Евакуациони суд

Када би нека агенција за истраживање јавног мњења спровела међу судијама анонимну анкету с питањем за кога ће гласати на изборима, кладим се да би највећи број испитаника заокружио последњи понуђени одговор – „нећу изаћи на изборе”.

Политичари, наиме, сви одреда и сви до једног, већ одавно не мисле да су судије носиоци једне од три гране власти, као што пише на страницама Устава. Штавише, свака власт својски се потрудила да унизи правосуђе и судије представи народу као корумпиране нераднике. Још почетком деведесетих година прошлог века један министар правде поручио је да може у Београд послати аутобус пун нових судија са југа Србије. Касније су судије разрешаване преко ноћи на ванредним седницама парламента, само зато што су се успротивиле свиленом гајтану власти. С доласком новог миленијума и демократије, нови министар правде излази пред јавност и поставља на стуб срама списак са 118 имена и презимена судија за одстрел (пардон, разрешење). Следећи министар, чим заузме фотељу, рећи ће да треба укинути Специјални суд, а његов наследник на почетку мандата шокира јавност некаквим на брзину извученим подацима о „недопустиво благој” казненој политици.

А народ као народ. Верује политичарима. Како и не би веровао кад парнице трају и по 35 година, када адвокати траже баснословне суме новца „јер пола морају да дају судији”, кад људима прође пола живота у чекању правде. Или у евакуацијама из судских зграда. Ето, јуче је евакуисан Четврти општински суд у Новом Београду, прекјуче Трећи општински суд на Црвеном крсту, а прошле недеље је у Палати правде забележена тринаеста лажна дојава о подметнутој бомби и тринаеста евакуација од почетка ове године.

Бомба на капији председника суда у Књажевцу била је права и коштала га је живота, а председник суда у Лесковцу на време је приметио кашикару закачену на службено возило. Били су прави и меци који су летос у суду у Оџацима усмртили судију и адвоката.

Тек у оваквим ситуацијама политичари се одједном заинтересују у каквим то условима раде судије, организују хитне конференције за новинаре и најављују убрзано увођење специјално обучене правосудне полиције. 

У „нормалним” околностима правосуђе је за сваку власт у Србији у сваком погледу последња рупа на свирали.

Већ осам година одлаже се оснивање касационог и управног суда, као и четири апелациона суда. Уместо тога, како кажу судије у шали, добили смо евакуациони суд, а то је најчешће зграда Палате правде у којој ради две хиљаде људи и сваког дана уђе пет хиљада грађана који траже правду. Била сам једном у тој тужној колони од седам хиљада људи, која се у подне, у тишини, евакуисала кроз један једини излаз из те огромне зграде.

И зато не могу да замислим судије како излазе на изборе и гласају. Они који би, по функцији, морали да пазе на углед правосуђа, већ годинама, као у штафетној трци, срозавају његов ауторитет. Политичари не третирају судије чак ни као бирачко тело. Шта је две хиљаде судија у Србији наспрам шест милиона гласача?