Абас: Трамп нам је уда­рио шамар, узвра­тиће­мо

Бе­ла ку­ћа је на­ја­ви­ла да ће сма­њи­ти до­на­ци­је за Па­ле­стин­це и да би мо­гла и да им са­свим за­вр­не сла­ви­не ако и да­ље бу­ду го­во­ри­ли „не” ми­ров­ној ини­ци­ја­ти­ви пред­сед­ни­ко­вог зе­та и са­вет­ни­ка Џа­ре­да Ку­шне­ра. Ка­ко са­зна­је АП, ад­ми­ни­стра­ци­ја је ре­ши­ла да од пла­ни­ра­них 125 ми­ли­о­на до­ла­ра аген­ци­ја­ма за по­моћ Па­ле­стин­ци­ма упла­ти са­мо 60 ми­ли­о­на до­ла­ра. Аме­ри­ка је јед­на од зе­ма­ља ко­је обез­бе­ђу­ју нај­ви­ше из­но­се за одр­жа­ва­ње па­ле­стин­ске са­мо­у­пра­ве и олак­ша­ва­ње жи­во­та у Га­зи и на За­пад­ној оба­ли и у те свр­хе је 2016. по­кло­ни­ла 355 ми­ли­о­на до­ла­ра.

Иако Бе­ла ку­ћа ни­је пред­ста­ви­ла бли­ско­и­сточ­ни план ни­ти се зна шта он тач­но под­ра­зу­ме­ва, Па­ле­стин­ци су са­оп­шти­ли да не­ма­ју о че­му да се до­го­ва­ра­ју ако Аме­ри­кан­ци сма­тра­ју да је Је­ру­са­лим не­де­љи­ва изра­ел­ска пре­сто­ни­ца. За ре­ше­њем се го­ди­на­ма тра­га­ло под прет­по­став­ком да ће ис­точ­ни Је­ру­са­лим би­ти пре­сто­ни­ца бу­ду­ће па­ле­стин­ске др­жа­ве. Абас је по­твр­дио са­зна­ње „Њу­јорк тај­мса” да је ње­го­вим су­на­род­ни­ци­ма по­ну­ђе­но да глав­ни град но­ве др­жа­ве бу­де Абу Дис, ко­ји по­је­ди­ни ме­ди­ји пред­ста­вља­ју као се­ло по­ред Је­ру­са­ли­ма, а дру­ги као пред­гра­ђе иза изра­ел­ске без­бед­но­сне ли­ни­је. Па­ле­стин­ски пред­сед­ник се под­смех­нуо пред­ло­гу са Абу Ди­сом и ис­та­као да је те­шко на­ста­ви­ти ди­ја­лог ако је пи­та­ње Је­ру­са­ли­ма и за­и­ста, ка­ко је об­ја­снио Трамп, ста­вље­но ад ак­та. 

Пр­ви чо­век па­ле­стин­ске упра­ве до­дао је и да је „Изра­ел убио Спо­ра­зум из Осла”, до­го­вор ко­јим су се Изра­ел и Па­ле­стин­ска осло­бо­ди­лач­ка ор­га­ни­за­ци­ја ме­ђу­соб­но при­зна­ли, ка­да је и уста­но­вље­на арап­ска ауто­ном­на упра­ва. Абас, ме­ђу­тим, ни­је са­оп­штио да се Па­ле­стин­ци по­вла­че из Спо­ра­зу­ма из Осла, ко­ји је де­ве­де­се­тих го­ди­на пред­ви­део пре­го­во­ре о ства­ра­њу др­жа­ве на про­сто­ру За­пад­не оба­ле и Га­зе. До­го­во­ри су стал­но за­вр­ша­ва­ли у ћор­со­ка­ку, по­след­њи пут 2014, а глав­на пре­пре­ка на пу­ту ду­го је би­ло ши­ре­ње изра­ел­ских на­се­ља на те­ри­то­ри­ји ко­ја тре­ба да при­пад­не Ара­пи­ма, а од де­цем­бра и од­лу­ка о при­зна­ва­њу Је­ру­са­ли­ма.

Па­ле­стин­ци су и ме­ђу­соб­но по­де­ље­ни. На За­пад­ној оба­ли вла­да Аба­сов Фа­тах, док је за Га­зу за­ду­же­на ми­ли­тант­на ор­га­ни­за­ци­ја Ха­мас. Иако су се про­шле је­се­ни на­вод­но по­ми­ри­ли и до­го­во­ри­ли да Фа­тах пре­у­зме упра­ву и над изо­ло­ва­ном ен­кла­вом, ли­де­ри Ха­ма­са не­дав­но су из­ја­ви­ли да је спо­ра­зум ве­ро­ват­но про­пао. Абас је кри­ти­ко­вао чла­но­ве ри­вал­ског по­кре­та због то­га што се ни­су по­ја­ви­ли на ску­пу Па­ле­стин­ске осло­бо­ди­лач­ке ор­га­ни­за­ци­је, ко­ја ва­жи за кров­ну ор­га­ни­за­ци­ју јер је од­и­гра­ла кључ­ну уло­гу у на­ци­о­нал­ној по­бу­ни. На са­стан­ку ње­ног цен­трал­ног ко­ми­те­та у Ра­ма­ли рас­пра­вља­ло се о то­ме ка­ко тре­ба од­го­во­ри­ти на по­след­ње ме­ре Ва­шинг­то­на. По­је­ди­ни чла­но­ви сма­тра­ју да Па­ле­стин­ци ви­ше не тре­ба да при­зна­ју Изра­ел већ да ра­де на то­ме да њи­хов су­ве­ре­ни­тет при­хва­ти што ви­ше др­жа­ва у све­ту, али Абас ни­је у оба­ве­зи да при­хва­ти пре­по­ру­ке овог те­ла. Он се и 2015. оглу­шио на са­ве­те ко­ми­те­та ко­ји је тра­жио пре­ста­нак са­рад­ње са Изра­е­лом у без­бед­но­сним пи­та­њи­ма. 

Због чи­ње­ни­це да је Трам­пов зет бли­зак при­ја­тељ Бен­ја­ми­на Не­та­ни­ја­хуа и да је по­ро­ди­ца Ку­шнер упла­ћи­ва­ла но­вац за из­град­њу је­вреј­ских на­се­ља, нај­твр­ђи де­сни­ча­ри у изра­ел­ској вла­ди отво­ре­но го­во­ре о то­ме да од па­ле­стин­ске др­жа­ве не­ма ни­шта и да Изра­ел тре­ба да анек­ти­ра па­ле­стин­ске те­ри­то­ри­је. 

Ми­ни­стар од­бра­не Авиг­дор Ли­бер­ман из­ја­вио је ју­че да па­ле­стин­ски пред­сед­ник „ни­је при све­сти” док је ми­ни­стар обра­зо­ва­ња Наф­та­ли Бе­нет ка­зао да је Аба­сов го­вор „ла­бу­до­ва пе­сма” чо­ве­ка ко­ји се на­ла­зи „на кра­ју свог пу­та, на кра­ју сво­је вла­да­ви­не и на кра­ју свог жи­во­та”.