Између дијаманата и сиромаштва

Топао ваздух пун влаге, карактеристичан за екваторијалну климу, који нас дочекује на изласку из авиона, иако још није ни свануло, недвосмислено указује да смо стигли у Африку, овог пута  у Конакри, главни град Републике Гвинеје, где смо слетели у четири сата ујутру.  Љубазни домаћини нас пуштају без виза само са потврдом да смо учесници скупа Међународне уније франкофоних новинара коју је потписао министар спољних послова и са објашњењем да ћемо визе добити касније, а онда нас брзо смештају у комбије и џипове и возе у хотел.

Сви говоре француски јер је то званични језик у Републици Гвинеји која је проглашена француском колонијом 1891. године, а 1901. постала  и интегрални део француске западне Африке. Много раније, између 1460. и 1470, у Гвинеју су стигли Португалци, од којих је и данас остао назив архипелага Лос (од речи „идолос”), као и острва Каса у том архипелагу. Европљани су користили Гвинеју као изворе слоноваче и робова, а земља је стекла независност 2. октобра 1958. Била је то тада једина француска колонија која је – на референдуму којим је Француска  свим својим колонијама понудила две могућности: аутономију у Француској уз финансијску помоћ или независност – изабрала другу опцију.

Излази на Атлантски океан

По легенди француски дошљаци упитали су групу жена које су прале веш на обали реке како се зове њихова земља. Оне су у страху одговориле; „Гине наи мора”, што на локалном језику значи „Ми смо жене”. И тако је настало име Гвинеја. Колега из те земље нас подсећа да осим ове у коју смо стигли постоје још три Гвинеје: Бисао, Екваторијална и Нова. Ова „наша” , чији је званични назив Република Гвинеја, излази на Атлантски океан одакле се у луку спушта на југоисток. На копну се граничи са Гвинејом Бисао, Сенегалом, Малијем, Обалом Слоноваче, Либеријом и Сијера Леонеом.

Луксуз хотела „Noom” у којем смо смештени, веома одудара од сиромаштва видљивог на улицама које, осим у резиденцијалном делу града, углавном нису ни асфалтиране, нити имају тротоар. Капија хотелског комплекса изграђеног 2016. године по стандардима  21. века представља врло јасну границу између луксуза намењеног странцима и немаштине у којој живи већина становништва. Упркос богатству које постоји у овој земљи захваљујући налазиштима боксита, гвожђа, урана, злата и  дијаманата, популација Републике Гвинеје, по подацима Уједињених нација, живи са мање од једног евра дневно. Иначе се у Гвинеји налазе највеће светске резерве боксита, па трговина бокситом и алуминијумом чини 80 одсто спољне трговине, док се око 80 одсто становништва бави пољопривредом и узгаја банане, ананас, кафу и кикирики. Риболов је такође развијен, а риба и морски плодови обавезни су у исхрани. Уз мноштво поврћа, на трпези су обавезне и пржене банане које имају укус слатког кромпира.

Сви нас упозоравају да није упутно да сами излазимо ван комплекса хотела. Колегиница из Француске која је ризиковала и отишла у локални кафић на пиће остала је без телефона који је немарно спустила на сто. Ипак, погрешно би било ситне крађе којих има свугде на свету поистовећивати са овим народом који је изразито гостопримљив и безазлен као уосталом  и већина становника црног континента. Становништво Гвинеје је претежно исламске вероисповести (око 85 одсто), док  хришћана има око осам одсто.

Конакри срце француске колоније

Призори на улицама за нас су сувише живописни да их не бисмо фотографисали из џипова којима се возимо до разних одредишта. Безброј тезгица са свим и свачим почев од воћа па до пластичних лутака, начичкане су једна до друге, сви нешто продају, тешко можемо да закључимо да ли неко нешто и купује, јер само промичемо улицама у аутомобилима. Жене са неизоставним теретом на главама и овде су уобичајена слика као и у осталим деловима Африке. Постери на којима је Алфа Конде, председник Републике Гвинеје, на сваком су кораку. Сазнајемо и занимљив детаљ да је Конакри од 2017. па до априла 2018. године престоница књиге у Африци.

Конакри се налази на југозападу Гвинеје, на обали Атлантског океана, са више од три милиона становника. Дакле, сваки пети становник Гвинеје живи у Конакрију. И о настанку имена овог града постоји легенда. Људи су одлазили код најбољег произвођача сира и вина који се звао Кона и био смештен на другој обали.  Идем код Коне на другу обалу, говорили су, а комбинацијом имена Кона и накири (друга обала), град је добио име. У почетку, Конакри је имао 30 кућа, током француске колонизације постао је престоница колоније Јужне обале 1889, а за престоницу француске Гвинеје проглашен је 1891. Главне улице конструисане су у периоду  од 1889. до 1895.  Већ 1904.  године град је имао од осам до десет хиљада становника, међу којима је било и доста Европљана. Исте године су острва архипелага Лос, удаљеног од града седам километара, поново припојена Kонакрију.

Већ првог дана посећујемо острво Каса, прво у овом архипелагу, познато по томе што је управо на њему откривен боксит. Весело путовање  великим бродом на коме плесна трупа игра традиционалне афричке плесове и где нам послужују обилан ручак, богат морским плодовима и егзотичним воћем, у контрасту је са оним што затичемо на острву – приличну пустош и кућерке, око којих лутају мршаве кокошке, патке и козе. Види се да се тешко живи. Локална школа која је изграђена 1938. године до сада није ниједном обнављана, готово је у рушевинама, јер су три блока уништена. Питање је да ли ће деца моћи да наставе школовање у том разрушеном простору.

Бујна вегетација

Сушта је супротност острво Рум у истом архипелагу које је неколико нас имало привилегију да посети последњег дана нашег боравка у Гвинеји. Крстарење по архипелагу је посебан доживљај, поготово у бродићу, чији се мотор често гасио, због чега се наши домаћини уопште нису узбуђивали. Приближавајући се острву схватамо да је ово летовалиште за богате, јер из бујне вегетације израњају лепе и уредне куће. Пристајемо на предивну Гувернерову плажу која је тај назив добила по томе што су ту летовали високи функционери француске Гвинеје, а љубазни домаћини журно долазе и носе нас из бродића до обале да не бисмо поквасили ноге. Ходамо боси по песку меканом попут тепиха. Локална житељка која је са нас осморо новинара и два члана посаде пошла  на ово крстарење, свлачи са себе сувишну одећу и у купаћем костиму се баца у ритам игре са локалним оркестром који удара у бубњеве. Неки остају да гледају тај плес, а ми који смо више радознали идемо кроз бујну вегетацију на другу страну острва где нас такође дочекује прелепа плажа.

Острво Рум, које је у време енглеског периода имало назив „Crawford”, познато је и по томе што је на њему проналазио инспирацију и познати шкотски писац Роберт Луис Стивенсон, који је иначе и завршио живот на једном острву, али у јужном Пацифику.

Приликом одласка, сви нам машу. Насмејала нас је колегиницa из Француске која им довикује „À bientôt!” („До скорог виђења”), јер смо исте вечери напустили Гвинеју, чувајући је у сећању као путовање на које не само да се не иде тако често, већ на које се иде углавном једном у животу. Пред сам пут, у хотелу нам враћају пасоше без визе  са објашњењем да ћемо визе добити на аеродрому при одласку, што се такође није десило, па смо тако у овој гостопримљивој земљи боравили без визе у пасошу која је иначе обавезна. То је Африка, у њој је све могуће.