Između dijamanata i siromaštva

Topao vazduh pun vlage, karakterističan za ekvatorijalnu klimu, koji nas dočekuje na izlasku iz aviona, iako još nije ni svanulo, nedvosmisleno ukazuje da smo stigli u Afriku, ovog puta  u Konakri, glavni grad Republike Gvineje, gde smo sleteli u četiri sata ujutru.  Ljubazni domaćini nas puštaju bez viza samo sa potvrdom da smo učesnici skupa Međunarodne unije frankofonih novinara koju je potpisao ministar spoljnih poslova i sa objašnjenjem da ćemo vize dobiti kasnije, a onda nas brzo smeštaju u kombije i džipove i voze u hotel.

Svi govore francuski jer je to zvanični jezik u Republici Gvineji koja je proglašena francuskom kolonijom 1891. godine, a 1901. postala  i integralni deo francuske zapadne Afrike. Mnogo ranije, između 1460. i 1470, u Gvineju su stigli Portugalci, od kojih je i danas ostao naziv arhipelaga Los (od reči „idolos”), kao i ostrva Kasa u tom arhipelagu. Evropljani su koristili Gvineju kao izvore slonovače i robova, a zemlja je stekla nezavisnost 2. oktobra 1958. Bila je to tada jedina francuska kolonija koja je – na referendumu kojim je Francuska  svim svojim kolonijama ponudila dve mogućnosti: autonomiju u Francuskoj uz finansijsku pomoć ili nezavisnost – izabrala drugu opciju.

Izlazi na Atlantski okean

Po legendi francuski došljaci upitali su grupu žena koje su prale veš na obali reke kako se zove njihova zemlja. One su u strahu odgovorile; „Gine nai mora”, što na lokalnom jeziku znači „Mi smo žene”. I tako je nastalo ime Gvineja. Kolega iz te zemlje nas podseća da osim ove u koju smo stigli postoje još tri Gvineje: Bisao, Ekvatorijalna i Nova. Ova „naša” , čiji je zvanični naziv Republika Gvineja, izlazi na Atlantski okean odakle se u luku spušta na jugoistok. Na kopnu se graniči sa Gvinejom Bisao, Senegalom, Malijem, Obalom Slonovače, Liberijom i Sijera Leoneom.

Luksuz hotela „Noom” u kojem smo smešteni, veoma odudara od siromaštva vidljivog na ulicama koje, osim u rezidencijalnom delu grada, uglavnom nisu ni asfaltirane, niti imaju trotoar. Kapija hotelskog kompleksa izgrađenog 2016. godine po standardima  21. veka predstavlja vrlo jasnu granicu između luksuza namenjenog strancima i nemaštine u kojoj živi većina stanovništva. Uprkos bogatstvu koje postoji u ovoj zemlji zahvaljujući nalazištima boksita, gvožđa, urana, zlata i  dijamanata, populacija Republike Gvineje, po podacima Ujedinjenih nacija, živi sa manje od jednog evra dnevno. Inače se u Gvineji nalaze najveće svetske rezerve boksita, pa trgovina boksitom i aluminijumom čini 80 odsto spoljne trgovine, dok se oko 80 odsto stanovništva bavi poljoprivredom i uzgaja banane, ananas, kafu i kikiriki. Ribolov je takođe razvijen, a riba i morski plodovi obavezni su u ishrani. Uz mnoštvo povrća, na trpezi su obavezne i pržene banane koje imaju ukus slatkog krompira.

Svi nas upozoravaju da nije uputno da sami izlazimo van kompleksa hotela. Koleginica iz Francuske koja je rizikovala i otišla u lokalni kafić na piće ostala je bez telefona koji je nemarno spustila na sto. Ipak, pogrešno bi bilo sitne krađe kojih ima svugde na svetu poistovećivati sa ovim narodom koji je izrazito gostoprimljiv i bezazlen kao uostalom  i većina stanovnika crnog kontinenta. Stanovništvo Gvineje je pretežno islamske veroispovesti (oko 85 odsto), dok  hrišćana ima oko osam odsto.

Konakri srce francuske kolonije

Prizori na ulicama za nas su suviše živopisni da ih ne bismo fotografisali iz džipova kojima se vozimo do raznih odredišta. Bezbroj tezgica sa svim i svačim počev od voća pa do plastičnih lutaka, načičkane su jedna do druge, svi nešto prodaju, teško možemo da zaključimo da li neko nešto i kupuje, jer samo promičemo ulicama u automobilima. Žene sa neizostavnim teretom na glavama i ovde su uobičajena slika kao i u ostalim delovima Afrike. Posteri na kojima je Alfa Konde, predsednik Republike Gvineje, na svakom su koraku. Saznajemo i zanimljiv detalj da je Konakri od 2017. pa do aprila 2018. godine prestonica knjige u Africi.

Konakri se nalazi na jugozapadu Gvineje, na obali Atlantskog okeana, sa više od tri miliona stanovnika. Dakle, svaki peti stanovnik Gvineje živi u Konakriju. I o nastanku imena ovog grada postoji legenda. Ljudi su odlazili kod najboljeg proizvođača sira i vina koji se zvao Kona i bio smešten na drugoj obali.  Idem kod Kone na drugu obalu, govorili su, a kombinacijom imena Kona i nakiri (druga obala), grad je dobio ime. U početku, Konakri je imao 30 kuća, tokom francuske kolonizacije postao je prestonica kolonije Južne obale 1889, a za prestonicu francuske Gvineje proglašen je 1891. Glavne ulice konstruisane su u periodu  od 1889. do 1895.  Već 1904.  godine grad je imao od osam do deset hiljada stanovnika, među kojima je bilo i dosta Evropljana. Iste godine su ostrva arhipelaga Los, udaljenog od grada sedam kilometara, ponovo pripojena Konakriju.

Već prvog dana posećujemo ostrvo Kasa, prvo u ovom arhipelagu, poznato po tome što je upravo na njemu otkriven boksit. Veselo putovanje  velikim brodom na kome plesna trupa igra tradicionalne afričke plesove i gde nam poslužuju obilan ručak, bogat morskim plodovima i egzotičnim voćem, u kontrastu je sa onim što zatičemo na ostrvu – priličnu pustoš i kućerke, oko kojih lutaju mršave kokoške, patke i koze. Vidi se da se teško živi. Lokalna škola koja je izgrađena 1938. godine do sada nije nijednom obnavljana, gotovo je u ruševinama, jer su tri bloka uništena. Pitanje je da li će deca moći da nastave školovanje u tom razrušenom prostoru.

Bujna vegetacija

Sušta je suprotnost ostrvo Rum u istom arhipelagu koje je nekoliko nas imalo privilegiju da poseti poslednjeg dana našeg boravka u Gvineji. Krstarenje po arhipelagu je poseban doživljaj, pogotovo u brodiću, čiji se motor često gasio, zbog čega se naši domaćini uopšte nisu uzbuđivali. Približavajući se ostrvu shvatamo da je ovo letovalište za bogate, jer iz bujne vegetacije izranjaju lepe i uredne kuće. Pristajemo na predivnu Guvernerovu plažu koja je taj naziv dobila po tome što su tu letovali visoki funkcioneri francuske Gvineje, a ljubazni domaćini žurno dolaze i nose nas iz brodića do obale da ne bismo pokvasili noge. Hodamo bosi po pesku mekanom poput tepiha. Lokalna žiteljka koja je sa nas osmoro novinara i dva člana posade pošla  na ovo krstarenje, svlači sa sebe suvišnu odeću i u kupaćem kostimu se baca u ritam igre sa lokalnim orkestrom koji udara u bubnjeve. Neki ostaju da gledaju taj ples, a mi koji smo više radoznali idemo kroz bujnu vegetaciju na drugu stranu ostrva gde nas takođe dočekuje prelepa plaža.

Ostrvo Rum, koje je u vreme engleskog perioda imalo naziv „Crawford”, poznato je i po tome što je na njemu pronalazio inspiraciju i poznati škotski pisac Robert Luis Stivenson, koji je inače i završio život na jednom ostrvu, ali u južnom Pacifiku.

Prilikom odlaska, svi nam mašu. Nasmejala nas je koleginica iz Francuske koja im dovikuje „À bientôt!” („Do skorog viđenja”), jer smo iste večeri napustili Gvineju, čuvajući je u sećanju kao putovanje na koje ne samo da se ne ide tako često, već na koje se ide uglavnom jednom u životu. Pred sam put, u hotelu nam vraćaju pasoše bez vize  sa objašnjenjem da ćemo vize dobiti na aerodromu pri odlasku, što se takođe nije desilo, pa smo tako u ovoj gostoprimljivoj zemlji boravili bez vize u pasošu koja je inače obavezna. To je Afrika, u njoj je sve moguće.