ЦИА штити ОВК

Било је негде око 23 сата тог петка 25. августа 1989. када је маскирно обојени „АН-32” авганистанског ратног ваздухопловства стартовао моторе. Претходна три сата седео сам на трави поред писте аеродрома у Кабулу и гледао одсјаје удаљених експлозија по брдима око главног града Авганистана. Повремено би се зачуо и фијук великих балистичких пројектила, које су владине трупе испаљивале на положаје муџахедина око града Хоста. Мирна ноћ на кабулском аеродрому, колега Џон Барнс из „Њујорк тајмса”, неколико владиних службеника и ја  били смо једини путници поноћног лета за Џалалабад. Био сам задовољан, претходних дана председник Авганистана, Наџибулах, дао ми је велики интервју, намучио сам се док сам га телексом послао у Југославију. Исплатило се, јер је шеф тајне службе КХАД и члан Политбироа владајуће партије ПДПА, генерал армије Гулам Фарук Јакуби, пожелео да разговара са мном. КХАД је била авганистанска верзија совјетског КГБ-а, само много суровија по методама рада и убеђивања.

– Је ли то све што је остало од социјализма у Авганистану – покушао сам да се нашалим ушавши у генералов кабинет, где је у средишту жуборила вода у малом базену од црвеног мрамора. У води су се праћакале црвене пиране, којима је шеф КХАД-а повремено бацао комадиће меса. Совјетски војници су пре више од шест месеци напустили Авганистан, црвени мрамор и црвене пиране су остале...

Генерал Јакуби, човек од чијег су имена дрхтали сви обавештајци, дипломате, легални и илегални шпијуни, новинари и уопште сви који би се нашли у Авганистану, човек који је свој посао шефа тајне службе студирао у Источној Немачкој у оквиру њихове тајне службе Штази, касније и у Москви под патронатом КГБ-а, само се осмехнуо и махнуо ми руком. За моју шаљивост имао сам добру препоруку, кћерка Наџибулаха рођена је у Чачку, сам председник је једно време био политичка избеглица у СФРЈ. Сва врата у Авганистану била су ми отворена, наравно не и код муџоса.

КХАД је тада водио велику борбу са ЦИА-ом и пакистанском војном тајном службом ИСИ, односно са генералом Јаведом Ашрафом, једним од њених главних шефова. ЦИА и Пакистанци су отворено помагали муџахедине и вахабите у борби против власти у Кабулу.

– Видећете, Американци сеју семе зла, које ће их годинама прогањати светом. Помажу вахабите и муџахедине. Ми имамо податке да се вахабити спремају за акције и у Европи, ако се не варам и ви у Југославији имате за њих интересантна подручја, Босна и Косово.

– Генерале, вас на Западу оптужују да не радите ништа да сузбијете производњу дроге у јужном делу Авганистана?

– Чинимо све што можемо, али муџахедини су ти који производе и контролишу путеве дроге, уз помоћ одређених људи из ЦИА и ИСИ, којима је то леп доларски посао. У том послу производња иде из пакистанске провинције Балуџистан и из наше јужне провинције Нангархар, па преко југа СССР-а ка Европи и даље ка Америци. Један од кракова дистрибуције иде преко ваше провинције Косово на Италију, па даље. Када је дрога у питању Косово је идеалан терен за тако нешто, у Европи је, близу свих путева, а опет донекле изолована територија, поред свега због племенске затворености и неповерљивости ваших Албанаца, који опет имају јаку дијаспору и у Европи и у САД. Када сам својевремено студирао у Источној Немачкој, у академији Штазија радили смо семинарске радове о томе који су идеални терени у Европи за производњу и дистрибуцију дроге. Ваше Косово је у свим анализама било на првом месту, Корзика на другом.

Генерал ми је предложио да одлетим за Џалалабад, главно место провинције Најгархар, и уверим се на лицу места шта се тамо догађа и око муџахедина, који су тврдили да су заузели град, и око дроге.

Некада је Авганистан годишње посећивало око 100.000 хипика и наркомана из целог света, летња жетва опијума износила је  око 900 тона, од чега се прерадом добијало око 65 тона хероина. Мак, из којег се добија опијум, узгаја се у 15 провинција северног Пакистана и јужног Авганистана. Данас, 2018. године, и поред присуства НАТО снага у Авганистану производња мака је у односу на 1989. повећана за 700 одсто.

Лет до Џалалабада трајао је само 25 минута, на аеродрому хаос, очајничка гомила људи једини спас од муџахедина, који опседају град, види у том авиону којим сам дошао. Ујутро, град ми је личио на место тајни, на централноазијску верзију Кафке.

Генерал Манокаи Мангал, шеф војног савета провинције Нангархар био је срећан да му било ко дође у посету.

„Дрогу овде производе сви, то вам је као производња чаја”, објашњавао ми је, „ми то не можемо да зауставимо, од дроге овде живе скоро сви.”

Године су прошле, Наџибулаха су муџахедини у Кабулу зверски убили, генерал Јакуби је побегао у Москву, за генерала Мангала не знам је ли жив, брат му је био амбасадор у Београду. Производња дроге сваке године све је већа, сајт америчке ДЕА, који је некада имао одељак који је детаљно описивао операције косовских Албанаца у вези са дрогом, угашен је седам дана пре агресије на нашу земљу 1999. Како је рекао још 2000. године ветеран ДЕА, Мајкл Левин: „ЦИА штити ОВК на све могуће начине.”

Рекла је мени Тања Торбарина 1989. после повратка из Кабула: „Данас у Авганистану, сутра у вашем стану.”