ПАД АЛИЈАНСЕ

Министар просвете српске владе, апсолутно је против примицања Србије западном војном савезу. Свој став је образложио са много лабавих патриотских аргумената, архаичним језиком, додајући томе лично патетично надахнуће.
Министар одбране не мисли тако. Његова су гледишта ригорозно супротстављена колеги из истог владајућег кабинета. Он је говорио о НАТО стандардима као најбољима на свету, и да је то узор коме тежимо.

Добро, сваки од њих је рекао још понешто. И други чланови владе и високи службеници бавили су се ових дана драматичним проблемом за који можда не постоји довољно добро решење. Министар полиције на пример. И државни секретар Владе за Косово је ствар заоштрио до војних консеквенци.

Председник државе говори о томе свакодневно, где год се нађе. Први министар је више пута рекао своје, а јавну седницу владе искористио је за праву песимистичку терапију А његови саветници су, поред редовних обавеза - стигли да направе међудржавни проблем са Црном Гором.

Косово је тешка траума за државни врх, а од политичке елите се очекује мудрост које нема на другим местима. Но, изгледа као да је српски политички ум расцепљен надвоје-натроје, и усклађен са партократским интересима.

На први поглед, председник Тадић и премијер Коштуница имају истоветне погледе на критичне параметре у расплету кризе. Можда је само мало поремећен распоред наде и песимизма у ишчекивању децембра. Шеф државе је још пре више од пола године наговестио лош расплет. Због тога није нимало добро прошао у освртима надрипатриотских критичара. Данас је најгора могућност (једнострана независност) прилично реална, и њу је образложио премијер, док председник сада показује нешто више ведрине.

Председничко-премијерски склад ипак има бројна напрснућа у структури односа између репрезентативне и извршне власти. Постојање таквих пукотина више се не може прећуткивати, нити сакривати општом тезом о јединственој политици владе.

Пример двојице министара који су изашли пред јавност са непомирљивим тезама о истој ствари не може се тумачити као "лични став". Него само као израз озбиљне политичке конфузије из које никоме није лако да се избави.

Али, ту је држави много теже него министрима и саветницима. Јер дилема јесте судбинска: хоћемо ли дакле да се вратимо у санитарни кордон, поражени својим ирационализмом, прегажени митским заблудама, опијени погибијама и оковани проклетством пораза? Или ћемо кренути под руку са онима који су нас бомбардовали ′99. а сада траже део српске територије и наставак сарадње и пријатељство приде!

Мора се признати да ниједна могућност (дефинисана навођењем општих места), није привлачна. Напросто се не зна шта је горе и је ли могуће у избору између две неприлике наћи добру прилику?

Она врста категоричног сукоба ставова просветара и министра војног, неизбежно носи партијске рефлексије, а не сагласност о интересима државе. Таква нарогушеност се лако преноси и на однос према свету, где нисмо у стању да ослушнемо своје тонове: подижемо глас када треба бити миран, претимо силом када је немамо, ћутимо кад нешто треба јасно казати, јер не знамо шта треба.

Сада се поново покреће питање повратка српске војске на Косово. Неко је рекао да би акт о независности непосредно поништио Резолуцију 1244, а самим тим и папир који је отерао наше трупе из покрајине. То практично значи да независност "нечега" и не мора да буде тако лоше решење за нас, јер нам даје могућност да се на тенковима вратимо тамо одакле смо пре више од осам година отишли под диктатом силе!

То је та романтична пројекција, која је, уз очекивано одсуство велике лудости, углавном чиста утопија. Нови рат на Косову и око њега, донео би катастрофу, много већу од оне из ′99. И то пре свега за Србију, и у овим околностима лишену правог савезника: нико не би ратовао за нас, нити би у таквом рату био уз нас. Али, против би били многи, као и ′99.

Ипак, нејасну, и прилично неодмерену најаву "војничког расплета", скоро нико није схватио претерано озбиљно. Нема најава да се одред од 999 војника спрема за повратак, као маја 2000. у околини Неготина. Наши генерали се редовно срећу са шефовима Унмика, и договарају се о чувању српских интереса, тамо где има Срба, а не допире српска држава.

Нема података како је сумња у вредносне оријентире утицала на војску! Тамо су већ започеле реформе по НАТО стандардима. Шта ће се онда догодити ако власт окрене ћурак и промени силу која ће нам бити узор?

Ништа. Мисли се да је војска кротка и да слуша своју цивилну власт. Само још кад би власт тачно знала шта жели од војске.

Изгледа ипак да је нама место у НАТО-у, и да томе морамо тежити. Једини начин да Алијанса пропадне, јесте да Срби буду у њој.