Љубавни плес шарки

С пролећа, кад сунчеви зраци угреју тле и прође опасност од јутарњих мразева, из скровишта у којима су преспавале зиму измиле шарке (Vipera berus). Примерци ове отровне змије, познате и под именом риђовка, могу се срести широм Европе, Русије и Кине, све до Тихог океана на истоку. Шарка је препознатљива по крупној троугластој глави и цикцак шари која се протеже дуж леђа. Тело јој је углавном смеђе, мада постоје и потпуно црне (меланистичне) змије. Ова врста може да нарасте до седамдесетак сантиметара, а женке су крупније од мужјака.

Зими се мноштво ових отровница окупља у заједничким „спаваоницама” у напуштеним подземним јазбинама. Понекад испузе и током зиме како би се сунчале на снегу. У пролеће, кад напусте скровиште, неколико дана се сунчају како би се загрејале, а затим мужјаци и женке приону на стварање потомства. Паре се крајем априла и почетком маја, обично сваке друге године, а младунци се рађају крајем лета. Мужјак проналази женку следећи њен мирисни траг, а затим змије започињу љубавни плес, пузећи једна уз друго.

За разлику од змија које носе јаја, ове отровнице оплођена јајашца чувају у стомаку, а затим на свет доносе живорођене младунце. Младе змије, дугачке двадесетак сантиметара, минијатурна су копија родитеља: отровне су и одмах способне да се брину о себи. Хране се малим гуштерима и жабама, а када достигну дужину од тридесетак сантиметара, почињу да једу исто што и одрасле змије: крупније гуштере и жабе, мање сисаре и птичја јаја.

Ова отровница има добар вид, који јој је неопходан пошто најчешће лови у сумрак. Њене уши се не виде – звук путује кроз кожу, преко костију, до бубне опне. Укус и мирис осећа уз помоћ језика. Своје најјаче оружје – отров – чува у пљувачним жлездама сакривеним иза очију. Ове жлезде повезане су са два шупља зуба у горњој вилици.

(/slika2)Шарка своју жртву чека у заседи, а затим је муњевито напада, убризгава отров у њено тело и чека да почне да делује. Њен отров је опасан за ситне животиње, али људи ретко страдају од њега. Ове отровнице ретко нападају човека – најчешће у самоодбрани, када су животно угрожене. Већину времена проводе усамљене међу кречњачким стенама, у шумама, на пропланцима и сунчаним падинама, а могу се пронађи и поред потока и језера, на надморској висини до 1.500 метара.

Младе шарке брзо расту и први пут се пресвлаче већ два до три дана по доласку на свет. Уз мајку остају неколико дана, иако она на њих не обраћа пажњу. Многи малишани не преживе прву годину. Умиру од глади, страдају као жртве грабљиваца или се смрзну током зиме. Одраслим змијама прети опасност од лисица, јазаваца и птица грабљивица. У нашој земљи шарке су, као угрожена врста, под заштитом државе.

Д. Д.