Хоботница

Јесмо ли се када запитали, шта би било да смо се, уместо у Србији, или на Балкану, родили негде у свету. Какав би нам живот био? Исти као овај и овакав овде, бољи од овог, квалитетнији, мизернији, тежи, лакши, дужи, краћи, садржајнији... Хипотетичко питање, па такав и одговор: сигурно бољи, гракнули би многи, верујући да је „тамо увек боље”. А кад оду, ако оду, онда „нема ништа лепше од домовине”. Балкан, полуострво од пола милиона километара квадратних расцепкано је сада на девет признатих држава и још једне, на силу почете да се прави. Педесет и нешто милиона душа подељених по свим принципима: етничким, верским, политичким, економским, спортским... Све што би се рекло о Балкану као раскрсници и ветрометини стратешких путева, судару интереса моћних, полигону за испитивање прага трпљења људи, све је већ речено и учињено... Кад описујемо ово наше време, не кажемо узалуд да ходамо по ивици ратова, глади, беде, страха. Јер, заиста ходамо!

Зашто то износим? Јавио ми се синоћ, после дужег времена, другар који већ деценију и по живи у Канади. Студирали смо заједно, дружили се, па је он отишао у своју родну Босну, оженио се љубављу из младости, лепо и угодно живео. А онда се заратило. Па се испоставило као проблем што су он и она различитих националности. И, као такви, нису могли ту да опстану. Покупе кћерку и нешто ствари и дођу у Србију. Он политиколог, продавао цигарете и држао кутију на тротоару с гаћама и осталим рубљем. Па решио и отишао с породицом на разговор у амбасаду и отпрве прошао све имигрантске баријере. Тада им је то изгледало као остварење сна, да се ратосиљају беде и страха у коју су запали, да почну живот из почетка. Обећана им земља на видику. И испрва је било као у бајци. Тако ми је тада јављао. Добили су, на извол’те, месечну апанажу од канадске државе, као десет плата овдашњих, плаћен стан, курс језика... Требало би да и тој бајци буде срећан крај што овај можда и јесте, али фали оно мало зрнце среће без кога живот губи драж. Комшије, пријатељи, познаници, сви одреда радохоличари, мало се друже, не удубљују се у политику. Зашто би, па може им се. Ми знамо да им не зависи живот од тога шта ће и како одлучити владари света. А мој друг, под тензијом која не престаје, проводи време на интернету, чита наше новине, обавештен је и више него што треба. Јер брине, важно му је да се све то овде смири. Страхује с разлогом. Каже да нема с ким све то да подели, да прочешља, да се утеши, да се посвађа ако треба... Није његове новостечене суграђане много брига за збивања на неком Балкану. Не дотиче их. Све, помишља он, не што је осветољубив, док им се не врати бачени бумеранг. Не један него сви они посејани по свету. Кроз конкретну историју доживљених судбина припадника малих народа, светски политички процеси су драстичнији, крвавији и трагичнији, знају то они који су искусили. У незаинтересованости и политичкој глувоћи нико не рачуна на то да може да прасне и удари у главу великима. Све док се не догоди. Зато је њега политика као хоботница ухватила, јер му се обила о главу, трасирала му пут који није бирао!