Hobotnica

Jesmo li se kada zapitali, šta bi bilo da smo se, umesto u Srbiji, ili na Balkanu, rodili negde u svetu. Kakav bi nam život bio? Isti kao ovaj i ovakav ovde, bolji od ovog, kvalitetniji, mizerniji, teži, lakši, duži, kraći, sadržajniji... Hipotetičko pitanje, pa takav i odgovor: sigurno bolji, graknuli bi mnogi, verujući da je „tamo uvek bolje”. A kad odu, ako odu, onda „nema ništa lepše od domovine”. Balkan, poluostrvo od pola miliona kilometara kvadratnih rascepkano je sada na devet priznatih država i još jedne, na silu počete da se pravi. Pedeset i nešto miliona duša podeljenih po svim principima: etničkim, verskim, političkim, ekonomskim, sportskim... Sve što bi se reklo o Balkanu kao raskrsnici i vetrometini strateških puteva, sudaru interesa moćnih, poligonu za ispitivanje praga trpljenja ljudi, sve je već rečeno i učinjeno... Kad opisujemo ovo naše vreme, ne kažemo uzalud da hodamo po ivici ratova, gladi, bede, straha. Jer, zaista hodamo!

Zašto to iznosim? Javio mi se sinoć, posle dužeg vremena, drugar koji već deceniju i po živi u Kanadi. Studirali smo zajedno, družili se, pa je on otišao u svoju rodnu Bosnu, oženio se ljubavlju iz mladosti, lepo i ugodno živeo. A onda se zaratilo. Pa se ispostavilo kao problem što su on i ona različitih nacionalnosti. I, kao takvi, nisu mogli tu da opstanu. Pokupe kćerku i nešto stvari i dođu u Srbiju. On politikolog, prodavao cigarete i držao kutiju na trotoaru s gaćama i ostalim rubljem. Pa rešio i otišao s porodicom na razgovor u ambasadu i otprve prošao sve imigrantske barijere. Tada im je to izgledalo kao ostvarenje sna, da se ratosiljaju bede i straha u koju su zapali, da počnu život iz početka. Obećana im zemlja na vidiku. I isprva je bilo kao u bajci. Tako mi je tada javljao. Dobili su, na izvol’te, mesečnu apanažu od kanadske države, kao deset plata ovdašnjih, plaćen stan, kurs jezika... Trebalo bi da i toj bajci bude srećan kraj što ovaj možda i jeste, ali fali ono malo zrnce sreće bez koga život gubi draž. Komšije, prijatelji, poznanici, svi odreda radoholičari, malo se druže, ne udubljuju se u politiku. Zašto bi, pa može im se. Mi znamo da im ne zavisi život od toga šta će i kako odlučiti vladari sveta. A moj drug, pod tenzijom koja ne prestaje, provodi vreme na internetu, čita naše novine, obavešten je i više nego što treba. Jer brine, važno mu je da se sve to ovde smiri. Strahuje s razlogom. Kaže da nema s kim sve to da podeli, da pročešlja, da se uteši, da se posvađa ako treba... Nije njegove novostečene sugrađane mnogo briga za zbivanja na nekom Balkanu. Ne dotiče ih. Sve, pomišlja on, ne što je osvetoljubiv, dok im se ne vrati bačeni bumerang. Ne jedan nego svi oni posejani po svetu. Kroz konkretnu istoriju doživljenih sudbina pripadnika malih naroda, svetski politički procesi su drastičniji, krvaviji i tragičniji, znaju to oni koji su iskusili. U nezainteresovanosti i političkoj gluvoći niko ne računa na to da može da prasne i udari u glavu velikima. Sve dok se ne dogodi. Zato je njega politika kao hobotnica uhvatila, jer mu se obila o glavu, trasirala mu put koji nije birao!