Они одлазе тамо одакле сви беже
„Кола три и четири, интервенција у Призренској, дими се кров зграде”, зачуло се нешто после поднева у главном штабу београдских ватрогасаца. На знак за узбуну дат с разгласа, десетак момака је изјурило у дугачки ходник на спрату здања у Улици Мије Ковачевића. Хитро су се спустили низ шипке које воде у гаражу у приземљу. Натукли су шлемове. Навукли опасаче. Ушли у навално возило и цистерну. Уз ротациона светла и сирене, за мање од пола минута, похитали су ка центру Београда...
Јер ови људи увек одлазе тамо одакле сви беже. За њих не постоји државни празник, викенд ни црвено слово. Они не гасе само ватру, већ спасавају животе и имовину људи у пожарима, поплавама, клизиштима, рушевинама, саобраћајним несрећама, временским неприликама, хемијским акцидентима...
Само у прошлој години, београдски ватрогасци су спасли 334 живота, каже Драган Миковић, командант Ватрогасно-спасилачког батаљона Звездара, који је с око 150 припадника најбројнији у Србији. Ускоро ће по свој прилици бити појачан, чим се заврши обука за нове ватрогасце-спасиоце која се такође спроводи у згради у Мије Ковачевића, где се налази и седиште Управе за ванредне ситуације МУП-а Србије, али и Ватрогасно-спасилачке бригаде Београд, у чијем је саставу батаљон који предводи Миковић.
Управо у разговору с њим, репортере „Политике” је пренуо позив на интервенцију. За разлику од новинара, стање приправности је за ватрогасце редовна околност.
„Од дојаве с разгласа, возило би за највише минут морало да изађе из гараже. Ватрогасац у том периоду мора да обуче заштитну опрему и крене. Сваки секунд је важан јер ће ватра можда бити у мањој фази кад се дође на поприште пожара”, објашњава Миковић, док су његове колеге увелико одјездиле на терен.
До места где је интервенција, додаје, ватрогасци се суочавају с многим непланираним потешкоћама. Нису то само уске улице или саобраћајне гужве, већ и манир појединих возача да не пропусте ватрогасна возила упркос укљученим сиренама. Има и бизарних примера да се појединци својим аутомобилима „прикаче” уз колону ватрогасаца како би брже стигли на одредиште.
„Проблеме нам ствара и непрописно паркирање, као и разне баријере у виду жардињера и других препрека којима грађани самоиницијативно спречавају да се неко паркира на њихово место, а заправо и нама ометају пролазак”, упозорава Миковић.
Здање у Мије Ковачевића, подигнуто 1965, од пре неколико година краси споменик ватрогасцу на улазу у зграду. У холу се налази својеврсни музеј „ватрогаства”, како припадници овог племенитог позива жаргоном струке називају свој еснаф. Ту су изложене старе униформе, коњска кола с натовареним цистернама, алат коришћен пре много деценија. И док је приземље посвећено историји, на спрату доминира технологија. И то она најсавременија, каква се користи у Командно-оперативном центру 193. Телефони звоне, компјутери раде, а ту су и електронске мапе на екранима.
„Ко год окрене број 193, овде ће да зазвони”, објашњава Ненад Лештанин, помоћник шефа смене у КОЦ-у. Осим пријема позива суграђана, из Центра се упућују возила на интервенцију и радио везом се одржава контакт с њима док су на терену.
„Одавде се издаје наредба која возила да крену на интервенцију, колико људи, која техника, све у зависности од дојаве. Сваки позив и одлазак се заводи у књиге и електронски дневник, све се архивира”, објашњава Лештанин.
Затим прилази екрану на којем се налази дигитална мапа града.
„Ово је ГИС мапа која служи да се одреди локација. Будући да комуницирамо дигиталним радиом тетра, који има уграђен ГПС, можемо да у сваком тренутку наводимо и лоцирамо екипе на терену. Мапа има комплетну уличну мрежу с објектима који служе као оријентири у различитим деловима града, али и хидрантима које редовно обилазимо и допуњавамо. Такође, имамо уцртане и алтернативне водозахвате у рекама или језерима у случају потребе”, објашњава Лештанин.
За све припаднике ватрогасно-спасилачких снага важи исто радно време: 12 сати посла, 24 часа одмора, па опет 12 сати рада и 48 сати одмора. Зато командант Миковић у својој канцеларији држи два календара: један је обичан, а на другом, који сви ватрогасци чешће гледају, исцртане су смене у четири боје. И када нема интервенција, има посла. Није довољно једном проћи психичке, физичке и лекарске тестове, а затим и основну обуку која подразумева теоријске предмете као што су ватрогасне справе и опрема, тактика, средства, превентива, прописи, прва помоћ уз практичну примену наученог. За овај посао се константно тренира. Важна је и физичка припрема јер, како каже Миковић, за једно гашење пожара ватрогасац на себи понесе и до 45 килограма опреме – од униформе, шлема, чизама, рукавица, преко опасача са секиром, све до боца с ваздухом, апарата, црева, млазница...
Управо зато су четворица ватрогасаца у ходнику главног штаба, у пуној опреми, вежбали спуштање ужетом низ шипку.
„Сценарио је следећи: пожар на Чукаричкој падини, шести спрат, а ви морате да се спустите низ фасаду”, објаснио им је колега задужен за тренинг тактике, после чега су остали прионули на везивање чворова на ужету. Вежбу искусних колега посматрали су и њихови будући саборци, млади кандидати. А онда се огласио онај позив с разгласа. Срећом, узбуна се испоставила као лажна; није било потребе за интервенцијом у Призренској. Тиме се потврдила још једна својеврсност ватрогасаца: припадницима њихове професије сви желе да имају што мање посла.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


