Без културе нема бића, а без бића нема ничега

У че­му се огле­да Пе­ки­ће­ва све­вре­ме­ност?

Пе­ки­ће­во ра­ди­кал­но не­по­ве­ре­ње у Исто­ри­ју са ве­ли­ким по­чет­ним сло­вом, баш као и стал­на спрем­ност да се иро­нич­но по­и­гра­ва са ми­то­твор­ством ко­је, осо­би­то код нас, исто­ри­ју при­ла­го­ђа­ва соп­стве­ним, пре све­га ду­хов­ним, огра­ни­че­њи­ма, чи­не ње­го­во „Злат­но ру­но”, ако не и цео опус, по­гла­ви­то по­зо­ри­шни, не са­мо са­вре­ме­ним и све­вре­ме­ним, не­го и са­свим апарт­ним спрам до­ми­нант­них то­ко­ва ов­да­шње књи­жев­но­сти, а на­ро­чи­то оне ко­ја свој раз­лог ис­цр­пљу­је у уско­гру­дом схва­та­њу ка­ко је ли­те­ра­ту­ра стал­но на не­ком ве­ли­ком и ва­жном на­ци­о­нал­ном за­дат­ку. 

Ко­је ди­ле­ме, иде­је про­пи­ту­је­те на сце­ни, бу­ду­ћи да су Пе­ки­ће­ве те­ме: суд­би­на по­је­дин­ца и на­ро­да, то­та­ли­та­ри­зам и ег­зи­стен­ци­јал­ни исто­риј­ски сар­ка­зам, ве­ли­ке суд­би­не ма­лих љу­ди?

У „Злат­ном ру­ну”, чи­ји је „Ко­ре­шпо­ден­ци­ја” је­дан од то­ко­ва, не­где на са­мом по­чет­ку, Пе­кић ка­же ка­ко по­ро­ди­це не­ма­ју бу­дућ­ност, не­го са­мо про­шлост. Ба­ве­ћи се тр­го­вач­ком ку­ћом, фа­ми­ли­јом и фир­мом Ње­го­ван-Тур­ја­шки, он се, за­пра­во, ба­ви и кар­не­ва­ли­зо­ва­ном исто­ри­јом, бах­ти­нов­ски ре­че­но, и гор­ким та­ло­зи­ма вла­сти­тог ис­ку­ства, ки­шев­ски ре­че­но, али на на­чин у ко­јем па­тос не усту­па ме­сто по­вр­шном иро­ни­са­њу, ни­ти пак јан­ке­ле­ви­чев­ски схва­ће­на иро­ни­ја устук­не пред ис­пра­зно­шћу слат­ког на­ци­о­нал­ног па­то­са ко­ји се та­ко ла­ко из­мет­не у псе­у­до­и­сто­ри­ју или про­сту лаж. Пе­кић је су­ви­ше ду­хо­вит да не би умео про­на­ћи оно што је у све­му то­ме сме­шно.

Ка­ко се из­бо­ри­ти са Пе­ки­ће­вом не­из­бе­жном иро­ни­јом? Ко­ју исти­ну ће­те нам „сер­ви­ра­ти” са сце­не у ду­ху Ари­сто­те­ла да је исти­ни­то ре­ћи о оно­ме што је­сте да је­сте? 

У те­а­тру по­сто­ји са­мо јед­на исти­на – исти­на глу­мач­ких емо­ци­ја, без об­зи­ра на ода­бра­ни жа­нр или осво­је­ни стил игре. Дру­гих исти­на не­ма, па не­ће­мо ни по­ку­ша­ва­ти да их сер­ви­ра­мо. Ми ко­ји се ба­ви­мо по­зо­ри­штем ни­смо ко­но­ба­ри, а ни сер­вир­ке, и уоп­ште узев, не при­па­да­мо све­ту „услу­жних де­лат­но­сти” да би­смо не­ком не­што сер­ви­ра­ли. Има, као и дру­где, оних ме­ђу на­ма ко­ји су спрем­ни на слу­же­ње, али то је ствар сва­ког по­на­о­соб, раз­у­ме се. Са Пе­ки­ће­вом иро­ни­јом, на­да­ље, не­ће­мо се но­си­ти. На­про­тив, слу­жи­ће­мо се њо­ме у игри. На­да­мо се да ће­мо јој би­ти са­о­бра­зни. Јер, та иро­ни­ја је стал­на игра ду­ха, а ми ће­мо се тру­ди­ти да је оте­ло­тво­ри­мо. То је на­ша, по­зо­ри­шна пред­ност – за раз­ли­ку од књи­жев­но­сти, ми осим ду­ха има­мо на рас­по­ла­га­њу и те­ло са свим ње­го­вим ве­ли­чан­стве­ним огра­ни­че­њи­ма.

Ро­ђе­ни сте на Све­тог То­му, 19. ок­то­бра и ни­сте ве­ру­ју­ћа осо­ба. У шта ве­ру­је­те? Ко­ја исти­на вас по­кре­ће? 

Дух сум­ње и страст за­но­са у стал­ном пре­пли­та­њу и не­пре­ста­ном над­гор­ња­ва­њу. То ме по­кре­ће, у то ве­ру­јем, на то­ме ин­си­сти­рам.

Ка­ко гле­да­те на ак­ту­ел­не кул­тур­не при­ли­ке овде? Да ли је по­зо­ри­ште су­сти­гло „се­дам глад­них го­ди­на”? 

Oтпор је ду­жност, али от­пор ни­је јед­но­крат­на га­ла­ма и упо­тре­ба умет­но­сти, не­го ста­лан, не­из­ве­стан и увек не­на­гра­ђен љу­бав­ни труд, рад, а пре све­га за­нос. Без за­но­са не­ма умет­но­сти. Без умет­но­сти не­ма кул­ту­ре. Без кул­ту­ре не­ма би­ћа. Без би­ћа не­ма ни­че­га. Осим ни­шта­ви­ла. И, да­ка­ко, „фе­но­ме­на”. А мо­жда су „фе­но­ме­ни” је­ди­на пра­ва сли­ка ни­шта­ви­ла?