Bez kulture nema bića, a bez bića nema ničega

U če­mu se ogle­da Pe­ki­će­va sve­vre­me­nost?

Pe­ki­će­vo ra­di­kal­no ne­po­ve­re­nje u Isto­ri­ju sa ve­li­kim po­čet­nim slo­vom, baš kao i stal­na sprem­nost da se iro­nič­no po­i­gra­va sa mi­to­tvor­stvom ko­je, oso­bi­to kod nas, isto­ri­ju pri­la­go­đa­va sop­stve­nim, pre sve­ga du­hov­nim, ogra­ni­če­nji­ma, či­ne nje­go­vo „Zlat­no ru­no”, ako ne i ceo opus, po­gla­vi­to po­zo­ri­šni, ne sa­mo sa­vre­me­nim i sve­vre­me­nim, ne­go i sa­svim apart­nim spram do­mi­nant­nih to­ko­va ov­da­šnje knji­žev­no­sti, a na­ro­či­to one ko­ja svoj raz­log is­cr­plju­je u usko­gru­dom shva­ta­nju ka­ko je li­te­ra­tu­ra stal­no na ne­kom ve­li­kom i va­žnom na­ci­o­nal­nom za­dat­ku. 

Ko­je di­le­me, ide­je pro­pi­tu­je­te na sce­ni, bu­du­ći da su Pe­ki­će­ve te­me: sud­bi­na po­je­din­ca i na­ro­da, to­ta­li­ta­ri­zam i eg­zi­sten­ci­jal­ni isto­rij­ski sar­ka­zam, ve­li­ke sud­bi­ne ma­lih lju­di?

U „Zlat­nom ru­nu”, či­ji je „Ko­re­špo­den­ci­ja” je­dan od to­ko­va, ne­gde na sa­mom po­čet­ku, Pe­kić ka­že ka­ko po­ro­di­ce ne­ma­ju bu­duć­nost, ne­go sa­mo pro­šlost. Ba­ve­ći se tr­go­vač­kom ku­ćom, fa­mi­li­jom i fir­mom Nje­go­van-Tur­ja­ški, on se, za­pra­vo, ba­vi i kar­ne­va­li­zo­va­nom isto­ri­jom, bah­ti­nov­ski re­če­no, i gor­kim ta­lo­zi­ma vla­sti­tog is­ku­stva, ki­šev­ski re­če­no, ali na na­čin u ko­jem pa­tos ne ustu­pa me­sto po­vr­šnom iro­ni­sa­nju, ni­ti pak jan­ke­le­vi­čev­ski shva­će­na iro­ni­ja ustuk­ne pred is­pra­zno­šću slat­kog na­ci­o­nal­nog pa­to­sa ko­ji se ta­ko la­ko iz­met­ne u pse­u­do­i­sto­ri­ju ili pro­stu laž. Pe­kić je su­vi­še du­ho­vit da ne bi umeo pro­na­ći ono što je u sve­mu to­me sme­šno.

Ka­ko se iz­bo­ri­ti sa Pe­ki­će­vom ne­iz­be­žnom iro­ni­jom? Ko­ju isti­nu će­te nam „ser­vi­ra­ti” sa sce­ne u du­hu Ari­sto­te­la da je isti­ni­to re­ći o ono­me što je­ste da je­ste? 

U te­a­tru po­sto­ji sa­mo jed­na isti­na – isti­na glu­mač­kih emo­ci­ja, bez ob­zi­ra na oda­bra­ni ža­nr ili osvo­je­ni stil igre. Dru­gih isti­na ne­ma, pa ne­će­mo ni po­ku­ša­va­ti da ih ser­vi­ra­mo. Mi ko­ji se ba­vi­mo po­zo­ri­štem ni­smo ko­no­ba­ri, a ni ser­vir­ke, i uop­šte uzev, ne pri­pa­da­mo sve­tu „uslu­žnih de­lat­no­sti” da bi­smo ne­kom ne­što ser­vi­ra­li. Ima, kao i dru­gde, onih me­đu na­ma ko­ji su sprem­ni na slu­že­nje, ali to je stvar sva­kog po­na­o­sob, raz­u­me se. Sa Pe­ki­će­vom iro­ni­jom, na­da­lje, ne­će­mo se no­si­ti. Na­pro­tiv, slu­ži­će­mo se njo­me u igri. Na­da­mo se da će­mo joj bi­ti sa­o­bra­zni. Jer, ta iro­ni­ja je stal­na igra du­ha, a mi će­mo se tru­di­ti da je ote­lo­tvo­ri­mo. To je na­ša, po­zo­ri­šna pred­nost – za raz­li­ku od knji­žev­no­sti, mi osim du­ha ima­mo na ras­po­la­ga­nju i te­lo sa svim nje­go­vim ve­li­čan­stve­nim ogra­ni­če­nji­ma.

Ro­đe­ni ste na Sve­tog To­mu, 19. ok­to­bra i ni­ste ve­ru­ju­ća oso­ba. U šta ve­ru­je­te? Ko­ja isti­na vas po­kre­će? 

Duh sum­nje i strast za­no­sa u stal­nom pre­pli­ta­nju i ne­pre­sta­nom nad­gor­nja­va­nju. To me po­kre­će, u to ve­ru­jem, na to­me in­si­sti­ram.

Ka­ko gle­da­te na ak­tu­el­ne kul­tur­ne pri­li­ke ovde? Da li je po­zo­ri­šte su­sti­glo „se­dam glad­nih go­di­na”? 

Otpor je du­žnost, ali ot­por ni­je jed­no­krat­na ga­la­ma i upo­tre­ba umet­no­sti, ne­go sta­lan, ne­iz­ve­stan i uvek ne­na­gra­đen lju­bav­ni trud, rad, a pre sve­ga za­nos. Bez za­no­sa ne­ma umet­no­sti. Bez umet­no­sti ne­ma kul­tu­re. Bez kul­tu­re ne­ma bi­ća. Bez bi­ća ne­ma ni­če­ga. Osim ni­šta­vi­la. I, da­ka­ko, „fe­no­me­na”. A mo­žda su „fe­no­me­ni” je­di­na pra­va sli­ka ni­šta­vi­la?