Од суфлирања у опери до рада на 115 метара

„Не мо­гу да ка­жем да сам му­зич­ки по­ли­ца­јац, али је­сам усме­ри­вач. Пе­ва­чи се че­сто због ре­зо­нан­це или ре­жиј­ских за­хва­та на сце­ни по­ста­ве та­ко да не ви­де до­бро глав­ног ди­ри­ген­та или не чу­ју до­бро ор­ке­стар. За­то су­флер во­ди ра­чу­на да ли су у са­гла­сју с ор­ке­стром. Ако жу­ре, по­ка­жем да успо­ре и обрат­но”, на­во­ди она.

За раз­ли­ку од шап­та­ча у дра­ми, су­флер у опе­ри мо­ра да бу­де му­зич­ки обра­зо­ван и спо­со­бан да чи­та текст на је­зи­ку на ко­јем се из­во­ди опе­ра. Сил­ви­ја је та­ко ра­ди­ла нај­че­шће на ита­ли­јан­ском, али и фран­цу­ском, не­мач­ком, ру­ском, ен­гле­ском.

„Не мо­ра­те да го­во­ри­те тај је­зик, али мо­ра­те да зна­те да чи­та­те текст. Та­ко сам, кад смо пре­пе­ва­ва­ли ’Кар­мен’ на фран­цу­ски, с лек­тор­ком чи­та­ла сва­ку реч и по Ву­ку пи­са­ла из­го­вор”, на­во­ди она.

Та­ко­ђе, опер­ски шап­тач – го­то­во ни­кад не ша­пу­ће. У нај­бо­љем слу­ча­ју, за вре­ме пред­ста­ве при­ча уоби­ча­је­ном ја­чи­ном гла­са, уко­ли­ко ор­ке­стар на сце­ни ство­ри звуч­ну за­ве­су из­ме­ђу љу­ди на сце­ни и пу­бли­ке.

„Ако ор­ке­стар сви­ра пи­ја­но, ти­хо и ја ћу сни­зи­ти глас. Ако пе­вач пе­ва без ор­ке­стра, он­да гле­дам да не су­фли­рам или да ми чи­та с уса­на. А ако је ор­ке­стар гла­сан, и ја су­фли­рам гла­сни­је”, на­во­ди она.

Згра­да На­род­ног по­зо­ри­шта ни­је бог­зна ко­ли­ко ви­со­ка: про­зо­ре на њој ни­је те­шко одр­жа­ва­ти. Али, да би ста­кла на пре­сто­нич­ким не­бо­де­ри­ма би­ла чи­ста а фа­са­де сре­ђе­не, ста­ра­ју се ви­син­ски рад­ни­ци. Жар­ко Ве­лич­ко­вић се се­дам го­ди­на пе­ње та­мо ода­кле мно­ги не сме­ју да ба­це по­глед. Прет­ход­но се овај три­де­сет­сед­мо­го­ди­шњак ба­вио екс­трем­ним спор­то­ви­ма што га је, ка­же, под­ста­кло да се за­по­сли као ви­син­ски рад­ник и у фир­ми „Вер­ти­ка­ла про” спо­ји за­ни­мљи­во и ко­ри­сно.

„У мој по­сао спа­да пра­ње про­зо­ра, по­прав­ке на фа­са­да­ма, хи­дро­и­зо­ла­ци­ја, мон­та­же ре­кла­ма на згра­да­ма и бил­бор­да... Ни­ка­кве спе­ци­јал­не пре­ди­спо­зи­ци­је ни­су по­треб­не. На­рав­но, тре­ба има­ти ма­ло фи­зич­ке спре­ме и да не­ма­те страх од ви­си­не, уз до­бар вид и слух”, об­ја­шња­ва Жар­ко.

Нај­ви­ши обје­кат на ко­јем је ра­дио су „Ге­некс ку­ле” – две згра­де са по 35 спра­то­ва, спо­је­не при вр­ху па­са­ре­лом у ко­јој се не­ка­да на­ла­зио ре­сто­ран. Жар­ко се пе­њао баш на ту па­са­ре­лу, за­вла­че­ћи се чак и с ње­не до­ње стра­не, што зна­чи да је ис­под ње­га био ам­бис од 115 ме­та­ра. Уз осмех при­ча ка­ко су га том при­ли­ком, док је ви­сио на уже­ту, из­не­над­ни на­ле­ти ве­тра но­си­ли че­ти­ри-пет ме­та­ра та­мо-амо. За­ни­мљи­ве си­ту­а­ци­је су му ис­кр­са­ва­ле и с љу­ди­ма.

„Кад се по­ја­ви­те не­ком спо­ља на про­зо­ру, де­си се да тај не­ко, за­те­чен, ис­пу­сти све из ру­ку кад вас ви­ди. Је­дан чо­век је хтео да ми се­че уже, ми­слио је да сам ло­пов. Али, чи­ни ми се да су љу­ди по­че­ли да схва­та­ју шта ми то ра­ди­мо”, на­во­ди Ве­лич­ко­вић.

Овај хра­бри рад­ник не де­лу­је као да му је по­треб­но опу­шта­ње по­сле рад­ног вре­ме­на. 

Мно­ги пак во­ле да се опу­сте уз ча­шу до­брог ви­на у ре­сто­ра­ну. За њи­хо­во ужи­ва­ње за­слу­жан је со­ме­ли­јер, ко­ји осми­шља­ва вин­ску кар­ту, чу­ва и не­гу­је ви­но, упа­ру­је га с хра­ном и пре­по­ру­чу­је го­сту, ка­же Де­јан Жив­ко­ски, при­пад­ник ове стру­ке и пред­сед­ник Удру­же­ња со­ме­ли­је­ра Ср­би­је (Сер­са).

„То под­ра­зу­ме­ва бли­ску са­рад­њу с глав­ним ку­ва­ром и бар­ме­ном. Со­ме­ли­јер у са­вре­ме­ном уго­сти­тељ­ству под­ра­зу­ме­ва од­го­вор­ну осо­бу с од­лич­ним ве­шти­на­ма и це­ло­куп­ним зна­њем о пи­ћи­ма, хра­ни и ци­га­ра­ма. Та­ко­ђе мо­ра да по­ка­же ви­со­ку од­го­вор­ност у на­бав­ци и за­ли­ха­ма ви­на, чу­ва­њу и не­го­ва­њу, це­нов­ној по­ли­ти­ци и упра­вља­њу тро­шко­ви­ма. Ква­ли­те­тан со­ме­ли­јер пред­ња­чи у ква­ли­тет­ном од­но­су с го­сти­ма, из­град­њи до­брих ме­ђу­људ­ских од­но­са ме­ђу за­по­сле­ни­ма, по­ве­зан је с мар­ке­тин­гом, што зна­чи да из­ла­зи из оп­ште при­хва­ће­ног окви­ра ко­ји под­ра­зу­ме­ва да са­мо по­слу­жу­је ви­но”, ис­ти­че Жив­ко­ски.

Ова стру­ка је, до­да­је он, у на­шој зе­мљи још на раз­вој­ном пу­ту по­су­том пред­ра­су­да­ма, не­ра­зу­ме­ва­њем и не­зна­њем. Јед­на од за­блу­да је да со­ме­ли­јер мо­ра на­сле­по да по­га­ђа сор­ту гро­жђа од ко­је је ви­но про­из­ве­де­но. 

„Со­ме­ли­јер се су­штин­ски ви­ном ба­ви тек кад бо­ца стиг­не у ре­сто­ран, уз де­таљ­не по­дат­ке о ви­ну од стра­не про­из­во­ђа­ча”, об­ја­шња­ва он. 

Кад је реч о сен­зор­ној ана­ли­зи пи­ћа, пред­у­слов за успе­шно оба­вљен за­да­так је до­бар и ква­ли­те­тан сан и од­лич­но пси­хо­фи­зич­ко ста­ње ор­га­ни­зма.

„Сен­зор­на ана­ли­за се за­ка­зу­је обич­но за око 11 ча­со­ва, што под­ра­зу­ме­ва да је до­ру­чак за­вр­шен до осам са­ти. У ме­ђу­вре­ме­ну се ужи­ва са­мо во­да. Све пре и по­сле то­га је ствар сва­ког по­је­дин­ца, на­рав­но у уме­ре­ним ко­ли­чи­на­ма”, на­во­ди Жив­ко­ски, до­да­ју­ћи да је удру­же­ње на чи­јем је че­лу у прет­ход­них 15 го­ди­на сто­ти­не мла­дих љу­ди уве­ло у ову стру­ку, као и да су сви чла­но­ви Удру­же­ња со­ме­ли­је­ра Ср­би­је рад­но ан­га­жо­ва­ни.