Od sufliranja u operi do rada na 115 metara

„Ne mo­gu da ka­žem da sam mu­zič­ki po­li­ca­jac, ali je­sam usme­ri­vač. Pe­va­či se če­sto zbog re­zo­nan­ce ili re­žij­skih za­hva­ta na sce­ni po­sta­ve ta­ko da ne vi­de do­bro glav­nog di­ri­gen­ta ili ne ču­ju do­bro or­ke­star. Za­to su­fler vo­di ra­ču­na da li su u sa­gla­sju s or­ke­strom. Ako žu­re, po­ka­žem da uspo­re i obrat­no”, na­vo­di ona.

Za raz­li­ku od šap­ta­ča u dra­mi, su­fler u ope­ri mo­ra da bu­de mu­zič­ki obra­zo­van i spo­so­ban da či­ta tekst na je­zi­ku na ko­jem se iz­vo­di ope­ra. Sil­vi­ja je ta­ko ra­di­la naj­če­šće na ita­li­jan­skom, ali i fran­cu­skom, ne­mač­kom, ru­skom, en­gle­skom.

„Ne mo­ra­te da go­vo­ri­te taj je­zik, ali mo­ra­te da zna­te da či­ta­te tekst. Ta­ko sam, kad smo pre­pe­va­va­li ’Kar­men’ na fran­cu­ski, s lek­tor­kom či­ta­la sva­ku reč i po Vu­ku pi­sa­la iz­go­vor”, na­vo­di ona.

Ta­ko­đe, oper­ski šap­tač – go­to­vo ni­kad ne ša­pu­će. U naj­bo­ljem slu­ča­ju, za vre­me pred­sta­ve pri­ča uobi­ča­je­nom ja­či­nom gla­sa, uko­li­ko or­ke­star na sce­ni stvo­ri zvuč­nu za­ve­su iz­me­đu lju­di na sce­ni i pu­bli­ke.

„Ako or­ke­star svi­ra pi­ja­no, ti­ho i ja ću sni­zi­ti glas. Ako pe­vač pe­va bez or­ke­stra, on­da gle­dam da ne su­fli­ram ili da mi či­ta s usa­na. A ako je or­ke­star gla­san, i ja su­fli­ram gla­sni­je”, na­vo­di ona.

Zgra­da Na­rod­nog po­zo­ri­šta ni­je bog­zna ko­li­ko vi­so­ka: pro­zo­re na njoj ni­je te­ško odr­ža­va­ti. Ali, da bi sta­kla na pre­sto­nič­kim ne­bo­de­ri­ma bi­la či­sta a fa­sa­de sre­đe­ne, sta­ra­ju se vi­sin­ski rad­ni­ci. Žar­ko Ve­lič­ko­vić se se­dam go­di­na pe­nje ta­mo oda­kle mno­gi ne sme­ju da ba­ce po­gled. Pret­hod­no se ovaj tri­de­set­sed­mo­go­di­šnjak ba­vio eks­trem­nim spor­to­vi­ma što ga je, ka­že, pod­sta­klo da se za­po­sli kao vi­sin­ski rad­nik i u fir­mi „Ver­ti­ka­la pro” spo­ji za­ni­mlji­vo i ko­ri­sno.

„U moj po­sao spa­da pra­nje pro­zo­ra, po­prav­ke na fa­sa­da­ma, hi­dro­i­zo­la­ci­ja, mon­ta­že re­kla­ma na zgra­da­ma i bil­bor­da... Ni­ka­kve spe­ci­jal­ne pre­di­spo­zi­ci­je ni­su po­treb­ne. Na­rav­no, tre­ba ima­ti ma­lo fi­zič­ke spre­me i da ne­ma­te strah od vi­si­ne, uz do­bar vid i sluh”, ob­ja­šnja­va Žar­ko.

Naj­vi­ši obje­kat na ko­jem je ra­dio su „Ge­neks ku­le” – dve zgra­de sa po 35 spra­to­va, spo­je­ne pri vr­hu pa­sa­re­lom u ko­joj se ne­ka­da na­la­zio re­sto­ran. Žar­ko se pe­njao baš na tu pa­sa­re­lu, za­vla­če­ći se čak i s nje­ne do­nje stra­ne, što zna­či da je is­pod nje­ga bio am­bis od 115 me­ta­ra. Uz osmeh pri­ča ka­ko su ga tom pri­li­kom, dok je vi­sio na uže­tu, iz­ne­nad­ni na­le­ti ve­tra no­si­li če­ti­ri-pet me­ta­ra ta­mo-amo. Za­ni­mlji­ve si­tu­a­ci­je su mu is­kr­sa­va­le i s lju­di­ma.

„Kad se po­ja­vi­te ne­kom spo­lja na pro­zo­ru, de­si se da taj ne­ko, za­te­čen, is­pu­sti sve iz ru­ku kad vas vi­di. Je­dan čo­vek je hteo da mi se­če uže, mi­slio je da sam lo­pov. Ali, či­ni mi se da su lju­di po­če­li da shva­ta­ju šta mi to ra­di­mo”, na­vo­di Ve­lič­ko­vić.

Ovaj hra­bri rad­nik ne de­lu­je kao da mu je po­treb­no opu­šta­nje po­sle rad­nog vre­me­na. 

Mno­gi pak vo­le da se opu­ste uz ča­šu do­brog vi­na u re­sto­ra­nu. Za nji­ho­vo uži­va­nje za­slu­žan je so­me­li­jer, ko­ji osmi­šlja­va vin­sku kar­tu, ču­va i ne­gu­je vi­no, upa­ru­je ga s hra­nom i pre­po­ru­ču­je go­stu, ka­že De­jan Živ­ko­ski, pri­pad­nik ove stru­ke i pred­sed­nik Udru­že­nja so­me­li­je­ra Sr­bi­je (Ser­sa).

„To pod­ra­zu­me­va bli­sku sa­rad­nju s glav­nim ku­va­rom i bar­me­nom. So­me­li­jer u sa­vre­me­nom ugo­sti­telj­stvu pod­ra­zu­me­va od­go­vor­nu oso­bu s od­lič­nim ve­šti­na­ma i ce­lo­kup­nim zna­njem o pi­ći­ma, hra­ni i ci­ga­ra­ma. Ta­ko­đe mo­ra da po­ka­že vi­so­ku od­go­vor­nost u na­bav­ci i za­li­ha­ma vi­na, ču­va­nju i ne­go­va­nju, ce­nov­noj po­li­ti­ci i upra­vlja­nju tro­ško­vi­ma. Kva­li­te­tan so­me­li­jer pred­nja­či u kva­li­tet­nom od­no­su s go­sti­ma, iz­grad­nji do­brih me­đu­ljud­skih od­no­sa me­đu za­po­sle­ni­ma, po­ve­zan je s mar­ke­tin­gom, što zna­či da iz­la­zi iz op­šte pri­hva­će­nog okvi­ra ko­ji pod­ra­zu­me­va da sa­mo po­slu­žu­je vi­no”, is­ti­če Živ­ko­ski.

Ova stru­ka je, do­da­je on, u na­šoj ze­mlji još na raz­voj­nom pu­tu po­su­tom pred­ra­su­da­ma, ne­ra­zu­me­va­njem i ne­zna­njem. Jed­na od za­blu­da je da so­me­li­jer mo­ra na­sle­po da po­ga­đa sor­tu gro­žđa od ko­je je vi­no pro­iz­ve­de­no. 

„So­me­li­jer se su­štin­ski vi­nom ba­vi tek kad bo­ca stig­ne u re­sto­ran, uz de­talj­ne po­dat­ke o vi­nu od stra­ne pro­iz­vo­đa­ča”, ob­ja­šnja­va on. 

Kad je reč o sen­zor­noj ana­li­zi pi­ća, pred­u­slov za uspe­šno oba­vljen za­da­tak je do­bar i kva­li­te­tan san i od­lič­no psi­ho­fi­zič­ko sta­nje or­ga­ni­zma.

„Sen­zor­na ana­li­za se za­ka­zu­je obič­no za oko 11 ča­so­va, što pod­ra­zu­me­va da je do­ru­čak za­vr­šen do osam sa­ti. U me­đu­vre­me­nu se uži­va sa­mo vo­da. Sve pre i po­sle to­ga je stvar sva­kog po­je­din­ca, na­rav­no u ume­re­nim ko­li­či­na­ma”, na­vo­di Živ­ko­ski, do­da­ju­ći da je udru­že­nje na či­jem je če­lu u pret­hod­nih 15 go­di­na sto­ti­ne mla­dih lju­di uve­lo u ovu stru­ku, kao i da su svi čla­no­vi Udru­že­nja so­me­li­je­ra Sr­bi­je rad­no an­ga­žo­va­ni.