Реткости које свет жели да види
Многи европски медији у последње време долазе у Београд само да би направили репортажу о необичном бањичком Музеју књиге, насталом на основу породичне традиције дуге готово два века, и његовом удружењу „Адлигат”, које броји више од 40 легата знаменитих српских личности. О најређим примерцима књига са свих крајева планете, које чува девета генерација породице Лазић, недавно је писао Аустријанац Херберт Штармулер, као и новинарка „Франкфуртер алгемајне цајтунга” Бригита фан Кан. После серије текстова, само у Аустрији и Немачкој најављено је још девет донација библиотека угледних европских интелектуалаца, од чега је шест само из Беча.
– Реч је о писцима, преводиоцима, професорима који немају везе са Србијом, али Београд виде као место у којем треба да се нађе њихова заоставштина. Једна професорка из Хамбурга донираће ускоро своју библиотеку о Данилу Хармсу – каже Виктор Лазић, председник „Адлигата”.
У току прошле године овде су допремљене важне библиотеке из Немачке, Словеније и Француске, а због великог интересовања медија, „Адлигат“ је у седам земаља Европе, Азије и Африке именовао почасне амбасадоре, лица овлашћена да потписују уговоре о донацијама и одговарају на питања новинара. Музеј су ових дана посетили туристи из Француске и Уједињених Арапских Емирата, у којем су видели 300 књига насталих пре 1800. године, најмању књигу на свету од 3,5 милиметара, молитвеник са Тибета са корицама од мермера, 30. 000 књига о САД, 20. 000 књига из Африке, колекцију о Индонезији, о Аустралији, као и ону из Уругваја коју музеј прави са Хосеом Мухиком...
Код Лазића је из Немачке стигла и вероватно највећа Чеховљева библиотека у Европи, захваљујући Јути Херхер, удовици Петера Урбана (1941-2013), једног од најугледнијих светских преводилаца.
– Урбана су прославили преводи Чехова. У библиотеци је имао 15. 000 књига, од тога 3. 000 најређих издања Чехова. Годину дана студирао је у Србији, а преводио је књиге Павића, Пекића, Киша, Десанке. Био је велики противник бомбардовања. Колона немачких новинара одмах је дошла да види где је то отишла Урбанова библиотека – каже Виктор Лазић.
Показује нам посвету Матије Бећковића и Душка Радовића: „Драгом Петеру Урбану, за развијање толеранције између два слободарска народа”. Потом Филипа Давида: „За сећање на студентске дане у Београду, на `Видике` и прве кораке у књижевности”, као и Десанкину: „Свом првом преводиоцу на немачки”.
– Урбанов пријатељ је био песник Миодраг Павловић. Имамо и његову библиотеку и посвету Зорана Ћинђића, у којој га Ђинђић назива својим првим патроном. Добрица Ћосић пише посвету: За прошла и будућа спорења. Имамо Мијин портрет од Србиновића, шешир који је заборавио Добрица Ћосић у његовом стану, портрет који је начинио Радислав Тркуља. Кум му је био Владета Јеротић и ту је поред и Јеротићев легат – каже Лазић.
Овде је допремљена и заоставштина дипломате Милутина Д. Симића (1932-2006), конзула у Женеви и Стразбуру. Он је написао књигу о храму Св. Саве, а направили су га заробљени српски официри у стразбуршкој тврђави за време Другог светског рата и то помоћу амбалаже коју су добијали од Црвеног крста.
– Симић је истражио и мање познат, двогодишњи боравак Николе Тесле у Стразбуру. Те 1883. у Стразбуру је покренута нова Едисонова електрана. На свечано отварање дошао је немачки цар Виљем Други. Уместо да забљеште Едисонове сијалице, избио је кратак спој, дошло је до експлозије у којој се срушио зид. Нико није повређен, а цар се извукао прекривен прашином. У мисију поправке електране Едисон је позвао Теслу и данас се на згради стразбуршке електране на фасади и у атријуму налази спомен табла посвећена Тесли – прича наш саговорник. Он поседује и седам Симићевих албума, који је са Титом обилазио свет, па се на ексклузивним снимцима виде: Брежњев у Добановцима, Чаушеску у Дубровнику, Кастро на Брионима, Тито са Мао Цетунгом у Кини, Тито у Мексику, Камбоџи, Кореји, са највишим државним врхом – истиче Лазић.
У музеју Лазића налази се и књига жалости у коју су се уписали Иван Лалић, Васко Попа, Мира Алечковић, Милош Црњански... када је умро Иво Андрић. Овде је и највећа колекција српских избегличких издања из Бизерте, а дигитализација рукописа ради се у сарадњи са Британском библиотеком. Ту је и легат породице Бешевић: Стевана, књижевника, колекција слика његовог сина, сликара Николе, и библиотека Николиног сина Иве, дечјег хирурга.
У легату Петра Бингулца, дипломате у Милану, Прагу и Софији, који је завршио право, богословију, филозофију и Музичку академију, налази се значајна колекција музикологије. Музеј има и прво издање романа „На Дрини ћуприја” на кинеском, са посветом преводиоца, као и песму Војислава Илића Млађег, који је, да би запослио сина, гувернеру Народне банке написао молбу, у облику песме, тражећи да га прими на разговор. Овде су и књиге са посветама нобеловаца, Волта Дизнија, Виторија де Сике...
Подршку музеју дали су библиотека Максима Горког из Твера (Русија), задужбина Маре и Холгера Касенса (Немачка), Амерички универзитет у Каиру, Народна библиотека Етиопије, академија књижевника Амазоније и други. У ову ризницу бисера посетиоци могу да дођу четвртком, петком и суботом, од 10 до 18 часова, уз претходну најаву на телефон 26-27-311 и електронске адресе које су на сајту удружења.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
