Три Панчева у три државе

Панука из 9. века, трговачко насеље Бансиф 1153. године, па тврђава Панука и даље Панчел, Пањајева и Чомва до Пансала на географским картама 15. века до старословенске речи Пачина која описује варош подигнуту на мочварама… Панучеа, касаба Панзова и данашње Панчево увек на ушћу Тамиша у Дунав. Одавде се долазило и одлазило, јер сеоба је било и биће их вечно или, како пише Црњански, „Има сеоба. Смрти нема!”. Али Панчева има још. Осим овог „нашег”, опкољеног плодном равницом, једно живи у Украјини, а друго је у Бугарској. Како и зашто?

Да бисмo одговоре нашли морамо опет у прошлост, у средину 18. века када су српски сељаци, војници – граничари кренули у сеобу. Још једну, на исток. Беше то време великих политичких превирања у Банату, на тлу данашње Мађарске и Румуније. Разграничена је Потиско-поморишка војна граница, а развојачена 1751. године, чему је кумовала царица Марија Терезија како би придобила угарско племство. Баш тада и због тога, много Срба који су пола године орали земљу, а другу половину чували границу, са фамилијама кренуло је пут царске Русије, како би избегли покмећивање.

Колонисти у Русији

Дочекала их је царица Јелисавета Петровна, кћи Петра Великог и Катарине Прве, и поделила им земљу на којој „од стварања света нико није живео” забележио је српски војник Симеон Пишчевић у својим „Мемоарима”. Ту, дуж границе царства са Турском, пре равно 265 година, 1753. настала је провинција Нова Србија (Нова Сербија), на територији данашње Кировкрадске области у Украјини и војничко-ратарска насеобина Славјеносербија на подручју реке Лугана, а заправо, два строго војнички логоризована дистрикта, подељена на пукове и шанчеве или роте(чете) – један за коњанике, други за пешаке.

 Српски колонисти – невољници понели су са собом из домовине шта је у завежљај могло стати, а у души и памћењу утиснута им беху имена насеља из којих су долазили. Тако и једно на реци Синуса у коњичком дистрикту доби име Панчево.

Првих година живот је био тежак у пустој степи без игде ичега. Извори бележе да су ови „Панчевци” јели травке које су се могле кувати и „неко корење, које је личило на црни и бели лук”, а живели под шаторима или колибама од прућа и грања, које су покривали травом. „Свуда је”, пише Пишчевић, „био јад, жалост, а људи личили на несрећне бродоломнике”. Плата тим „вечним граничарима” стизала је са закашњењем и нередовно и трошена је само на одело и друге војне потребе, али се „дошљаци брзо прихватише земље, узајамно се помагаше и тако од немаштине отимаше”.

Сви они, који су се иселили да би паорство у Аустрији избегли, гинули су, умирали и сахрањивани су безимени, у руску земљу, коју је убрзо преплавио руски народ. Ти паори, који су своје кости посејали у земљу коју су Новом Сервијом називали, ипак записаше имена својих села, која су у срцу носили. Из Панонске низије Сомбор (Дикивка), Вршац (Нестеривка), Суботица (Мала Ађжамка), Мошорин (Некрасивка), Сента (Могилово), Кањижа (Три Барјаки), Мартонош (Јермина Балка), Панчево (Ољховатка), Чонград (Андрусивка) у Мађарској, Земун (Плахтијевка), Ковин, Бечеј (Усикивка) осташе „на росијским картама 19. века” – за вечност. Нигде не пише и не остаде Ћурчија, Шијак, Адјански, Јанковић, Видак, Гаја, Груја, Кузман, Радак – јер имена појединаца се на карте не исписују… А кад је 1862. године у Русији био попис становништва у Херсонској губернији, нађено је још 1.000 душа које су тражиле да се забележи да су они: Сербски! Да им се запише кад умру да су том национу припадали и срцем својим били одани. Непуне четири деценије касније, 1900., није нађен Сербски – ниједан.

Ако се данас загледамо у географску карту Украјине, у којој почивају кости тих исељеника, наћи ће се близу Миргорода, Мартонош, на реци Ингул – Панчево и једна Суботица и Кањижа и Надлак! Тамо, куд су Исакович и тај солдатенволк отишли, носећи као пуж на леђима своју кућу, нема више трага, сем та два-три имена.

Нова Сербија и Славјеносербија, као граничарска подручја, која су добро послужила у ратовима друге половине 18. века, постојала су тек нешто више од деценије. Манифестом царице Катарине 1762. и указом руске владе 1764. године укинуте и укључене у нове губерније. Оста забележено и то да је у Новој Сербији и Славјеносербији било око 26.000 душа, а данас у украјинском Панчеву живи 1.844 становника.

Српске сеобе

Али Панчева има још и на другим географским ширинама. Такво је и оно међу 117 села у области Крђжали на територији истоимене општине и области југоисточне Бугарске, на граници са Грчком. Мало је, са још увек земљаним путевима, а према новом попису има само 428 становника који живе на обронцима Родопских планина у сличном крајолику какав су у завичају оставили, у равници највише надморске висине 284 метара. О српским сеобама у овај крај света мало се зна, а данас у бугарском Панчеву већински живаљ је турска етничка заједница. Прве комшије су му села Скалише и Солише, од Пловдива је удаљено 78, а од Софије око 200 километара.

Околина бугарског Панчева највише је позната туристима, које привлачи природним и историјским знаменитостима. На четири километра од села налази се природни феномен „Камена свадба”, група стена које достижу висину од 10 метара и подсећају на церемонију венчања. Неколико километара даље, времену одолева Трачанска тврђава, подигнута између 7. и 1. века пре нове ере, а на 20 километара је и археолошки комплекс „Перперикон”. А има још нешто занимљиво на мапи јужне Бугарске. Хроника овог краја каже – ту је и једно од највећих и најстаријих села, а зове се Старчево! Звучи ли вам познато?