Tri Pančeva u tri države

Panuka iz 9. veka, trgovačko naselje Bansif 1153. godine, pa tvrđava Panuka i dalje Pančel, Panjajeva i Čomva do Pansala na geografskim kartama 15. veka do staroslovenske reči Pačina koja opisuje varoš podignutu na močvarama… Panučea, kasaba Panzova i današnje Pančevo uvek na ušću Tamiša u Dunav. Odavde se dolazilo i odlazilo, jer seoba je bilo i biće ih večno ili, kako piše Crnjanski, „Ima seoba. Smrti nema!”. Ali Pančeva ima još. Osim ovog „našeg”, opkoljenog plodnom ravnicom, jedno živi u Ukrajini, a drugo je u Bugarskoj. Kako i zašto?

Da bismo odgovore našli moramo opet u prošlost, u sredinu 18. veka kada su srpski seljaci, vojnici – graničari krenuli u seobu. Još jednu, na istok. Beše to vreme velikih političkih previranja u Banatu, na tlu današnje Mađarske i Rumunije. Razgraničena je Potisko-pomoriška vojna granica, a razvojačena 1751. godine, čemu je kumovala carica Marija Terezija kako bi pridobila ugarsko plemstvo. Baš tada i zbog toga, mnogo Srba koji su pola godine orali zemlju, a drugu polovinu čuvali granicu, sa familijama krenulo je put carske Rusije, kako bi izbegli pokmećivanje.

Kolonisti u Rusiji

Dočekala ih je carica Jelisaveta Petrovna, kći Petra Velikog i Katarine Prve, i podelila im zemlju na kojoj „od stvaranja sveta niko nije živeo” zabeležio je srpski vojnik Simeon Piščević u svojim „Memoarima”. Tu, duž granice carstva sa Turskom, pre ravno 265 godina, 1753. nastala je provincija Nova Srbija (Nova Serbija), na teritoriji današnje Kirovkradske oblasti u Ukrajini i vojničko-ratarska naseobina Slavjenoserbija na području reke Lugana, a zapravo, dva strogo vojnički logorizovana distrikta, podeljena na pukove i šančeve ili rote(čete) – jedan za konjanike, drugi za pešake.

 Srpski kolonisti – nevoljnici poneli su sa sobom iz domovine šta je u zavežljaj moglo stati, a u duši i pamćenju utisnuta im behu imena naselja iz kojih su dolazili. Tako i jedno na reci Sinusa u konjičkom distriktu dobi ime Pančevo.

Prvih godina život je bio težak u pustoj stepi bez igde ičega. Izvori beleže da su ovi „Pančevci” jeli travke koje su se mogle kuvati i „neko korenje, koje je ličilo na crni i beli luk”, a živeli pod šatorima ili kolibama od pruća i granja, koje su pokrivali travom. „Svuda je”, piše Piščević, „bio jad, žalost, a ljudi ličili na nesrećne brodolomnike”. Plata tim „večnim graničarima” stizala je sa zakašnjenjem i neredovno i trošena je samo na odelo i druge vojne potrebe, ali se „došljaci brzo prihvatiše zemlje, uzajamno se pomagaše i tako od nemaštine otimaše”.

Svi oni, koji su se iselili da bi paorstvo u Austriji izbegli, ginuli su, umirali i sahranjivani su bezimeni, u rusku zemlju, koju je ubrzo preplavio ruski narod. Ti paori, koji su svoje kosti posejali u zemlju koju su Novom Servijom nazivali, ipak zapisaše imena svojih sela, koja su u srcu nosili. Iz Panonske nizije Sombor (Dikivka), Vršac (Nesterivka), Subotica (Mala Ađžamka), Mošorin (Nekrasivka), Senta (Mogilovo), Kanjiža (Tri Barjaki), Martonoš (Jermina Balka), Pančevo (Oljhovatka), Čongrad (Andrusivka) u Mađarskoj, Zemun (Plahtijevka), Kovin, Bečej (Usikivka) ostaše „na rosijskim kartama 19. veka” – za večnost. Nigde ne piše i ne ostade Ćurčija, Šijak, Adjanski, Janković, Vidak, Gaja, Gruja, Kuzman, Radak – jer imena pojedinaca se na karte ne ispisuju… A kad je 1862. godine u Rusiji bio popis stanovništva u Hersonskoj guberniji, nađeno je još 1.000 duša koje su tražile da se zabeleži da su oni: Serbski! Da im se zapiše kad umru da su tom nacionu pripadali i srcem svojim bili odani. Nepune četiri decenije kasnije, 1900., nije nađen Serbski – nijedan.

Ako se danas zagledamo u geografsku kartu Ukrajine, u kojoj počivaju kosti tih iseljenika, naći će se blizu Mirgoroda, Martonoš, na reci Ingul – Pančevo i jedna Subotica i Kanjiža i Nadlak! Tamo, kud su Isakovič i taj soldatenvolk otišli, noseći kao puž na leđima svoju kuću, nema više traga, sem ta dva-tri imena.

Nova Serbija i Slavjenoserbija, kao graničarska područja, koja su dobro poslužila u ratovima druge polovine 18. veka, postojala su tek nešto više od decenije. Manifestom carice Katarine 1762. i ukazom ruske vlade 1764. godine ukinute i uključene u nove gubernije. Osta zabeleženo i to da je u Novoj Serbiji i Slavjenoserbiji bilo oko 26.000 duša, a danas u ukrajinskom Pančevu živi 1.844 stanovnika.

Srpske seobe

Ali Pančeva ima još i na drugim geografskim širinama. Takvo je i ono među 117 sela u oblasti Krđžali na teritoriji istoimene opštine i oblasti jugoistočne Bugarske, na granici sa Grčkom. Malo je, sa još uvek zemljanim putevima, a prema novom popisu ima samo 428 stanovnika koji žive na obroncima Rodopskih planina u sličnom krajoliku kakav su u zavičaju ostavili, u ravnici najviše nadmorske visine 284 metara. O srpskim seobama u ovaj kraj sveta malo se zna, a danas u bugarskom Pančevu većinski živalj je turska etnička zajednica. Prve komšije su mu sela Skališe i Soliše, od Plovdiva je udaljeno 78, a od Sofije oko 200 kilometara.

Okolina bugarskog Pančeva najviše je poznata turistima, koje privlači prirodnim i istorijskim znamenitostima. Na četiri kilometra od sela nalazi se prirodni fenomen „Kamena svadba”, grupa stena koje dostižu visinu od 10 metara i podsećaju na ceremoniju venčanja. Nekoliko kilometara dalje, vremenu odoleva Tračanska tvrđava, podignuta između 7. i 1. veka pre nove ere, a na 20 kilometara je i arheološki kompleks „Perperikon”. A ima još nešto zanimljivo na mapi južne Bugarske. Hronika ovog kraja kaže – tu je i jedno od najvećih i najstarijih sela, a zove se Starčevo! Zvuči li vam poznato?