Театралније од театра

ЕВРОПСКА НАГРАДА ЗА ПОЗОРИШТЕ

Специјално за „Политику” из Солуна
Дванаеста Европска награда за позориште, коју је 1986. установио Савет Европе ради што бољег разумевања међу људима, ове године је на истоименој смотри, по други пут организованој у Солуну, додељена, уз новчани износ од 60.000 евра, француском глумцу и редитељу, Патрису Шероу, аутору који се позориштем не бави дуги низ година, и кажу да га је потпуно напустио, што је лауреат, разуме се, одбацио.

Патрис Шеро је, од своје двадесет друге године, поставио текстове Неруде, Ведекинда, Маривоа, Дорста, а онда сарађивао са многим најзначајнијим људима европског театра, Ђорђом Стрелером, на пример, Рожеом Планшоном. Упознао је и промовисао Бернар-Мари Колтеса, поставио Женеа, Маривоа, Милера, Чехова, Шекспира... Свој даљи ангажман усмерио је на грандиозне, незаборавне поставке опера, какве су Вагнерова тетралогија, у сарадњи са Пјером Булезом, у Бејруту, 1976, Офенбахове „Хофманове приче“ у Париској опери, 1974. На филму Патрис Шеро је највећи успех постигао режијом филма „Краљица Марго“, са Изабелом Ађани, за чији сценарио је 1994. године добио „Златну палму” у Кану. Године 2007. враћа се опери и режира Јаначекове „Записе из мртвог дома“, под диригентском палицом Пјера Булеза, на Холанд фестивалу, као и Вагнерову оперу „Тристан и Изолда“, за миланску Скалу.

Натуршчици као експерти   

Огроман број званица је, у Народном позоришту северне Грчке, у Солуну, са правом очекивао да види представе у којима игра Патрис Шеро, или, бар, оне које је режирао. Но, од тога није било ничега. Шеро је одлучио да нам свој театар – чита! Две вечери узастопно, присуствовали смо читању са огромне позоришне сцене Василико театра, најпре текста „Туга“, Маргерит Дирас, у сарадњи са Доминик Бланк, а онда, после свечане доделе Европске награде за позориште, из руку тронутог бившег министра за културу Француске Жака Ланга, Патрис Шеро нам је у целости прочитао интимистички текст Пјера Гијотаа „Кома“. Бос на сцени, са само једном столицом, Шеро је у валерима, различитим регистрима, преживљавајући, саопштио пишчево искуство с оне стране живота.

На симпозијуму о делу Патриса Шероа објаснио је то речима „Читање је обећање позоришта, позоришнији чин од самог позоришта.“ Без посредника, гледалац има част да учествује у настанку илузије, пре ње саме. А мимезис, а радња, а катарза?! Заувек нестале?

По десети пут, 2008. године су додељене Европске награде за нову позоришну реалност: неформалној позоришној групи из Базела са именом Римини Протокол, магичној немачкој кореографкињи Саши Валц, као и контроверзном пољском редитељу Кшиштофу Варликовском, чију смо субверзивну представу „Разнесени“, Саре Кејн, гледали на последњем БИТЕФ-у.

Римини протокол, који чине редитељи Хелгард Хауг, Стефан Каеги и Данијел Вецл, истражује у области комуникације између театра и стварног живота, користећи натуршчике (зову их „експерти“) и слике из свакодневног света. У Солуну су, у част награде, играли занимљив комад „Мнемопарк“, на пола пута ка видео-арту, стварајући од стварних призора дечје железнице, уз помоћ минијатурних видео-камера, чудесан и нестваран универзум.

Саша Валц се, кажу због болести, није појавила у Солуну. Учестала је појава да уметници, када деле награду с неким, једноставно не дођу. Како су правила манифестације стриктна – прошле године се првонаграђени, славни редитељ Петер Цадек није појавио и награда му је одузета – износ од 20.000 евра, који пропада добитнику Европске награде за нову позоришну реалност, остао је организатору, Грцима. Видели смо само филм о стварању Саше Валц, импресивне, маштовите, невероватне!

Митинговање Жака Ланга

Специјалну награду ове године је, на предлог Вацлава Хавела, Тома Стопарда и Харолда Пинтера, добио Слободни белоруски театар, који, у претешким условима прогона и затварања уметника у Минску, игра своје политички ангажоване представе илегално, у становима, дачама, у шуми... У Солуну су играли монодраму Николаја Калезина „Џинс генерација“, понешто превазиђену естетички и социолошки, политички комад „Бити Харолд Пинтер“ и тросатну и представу „Зона тишине“, о детињству у тоталитарном режиму, о праву на разлику и статистици неслободе. При додељивању награде, изашли су сви на сцену, са децом, а са њима и председник Демократске странке Белорусије, која је у опозицији, и развили заставу Европске уније, са именом Белорусије у средини. Жак Ланг је митинговао с њима.

Можда најзанимљивија представа, ако се изузме Варликовски, десила се у пратећем програму 12. Европске награде за позориште. Оскарас Коршуновас, култни литвански редитељ, добитник Европске награде за нову позоришну реалност, пре две године, у Торину, на уметничком путу ка овогодишњем Фестивалу у Авињону је приказао „дело у настајању“ на Шекспировом „Хамлету“, са неколико тоалетних столова и глумцима у црном. „Данас људи остају инфантилни читавог живота, то је данак малограђанштини“, прокоментарисао је ову недовршену представу Коршуновас.

Још један пратећи програм је било представљање књиге о магу Пиколо театра ди Милано, Ђорђу Стрелеру, једном од првих добитника Европске награде за позориште, међу којима су и и Питер Брук, Боб Вилсон, Лука Ронкони, Мишел Пиколи, Харолд Пинтер, Роберт Лепаж и Биљана Србљановић.

Народно позориште северне Грчке, домаћин, одиграло је Еурипидове „Баханткиње“, које смо прошлог лета видели на фестивалу у Бутринтију, у Албанији.

Више или мање од позоришта? Европа се уморила од себе саме, и то се на новим позоришним тенденцијама најбоље види.

На Алесандру Мартинезу, директору и аутору идеје Европске награде за позориште, јесте да осмисли принцип који ће функционисати као аутентично позоришни, без олаког скретања ка другим уметничким жанровима.