Teatralnije od teatra

EVROPSKA NAGRADA ZA POZORIŠTE

Specijalno za „Politiku” iz Soluna
Dvanaesta Evropska nagrada za pozorište, koju je 1986. ustanovio Savet Evrope radi što boljeg razumevanja među ljudima, ove godine je na istoimenoj smotri, po drugi put organizovanoj u Solunu, dodeljena, uz novčani iznos od 60.000 evra, francuskom glumcu i reditelju, Patrisu Šerou, autoru koji se pozorištem ne bavi dugi niz godina, i kažu da ga je potpuno napustio, što je laureat, razume se, odbacio.

Patris Šero je, od svoje dvadeset druge godine, postavio tekstove Nerude, Vedekinda, Marivoa, Dorsta, a onda sarađivao sa mnogim najznačajnijim ljudima evropskog teatra, Đorđom Strelerom, na primer, Rožeom Planšonom. Upoznao je i promovisao Bernar-Mari Koltesa, postavio Ženea, Marivoa, Milera, Čehova, Šekspira... Svoj dalji angažman usmerio je na grandiozne, nezaboravne postavke opera, kakve su Vagnerova tetralogija, u saradnji sa Pjerom Bulezom, u Bejrutu, 1976, Ofenbahove „Hofmanove priče“ u Pariskoj operi, 1974. Na filmu Patris Šero je najveći uspeh postigao režijom filma „Kraljica Margo“, sa Izabelom Ađani, za čiji scenario je 1994. godine dobio „Zlatnu palmu” u Kanu. Godine 2007. vraća se operi i režira Janačekove „Zapise iz mrtvog doma“, pod dirigentskom palicom Pjera Buleza, na Holand festivalu, kao i Vagnerovu operu „Tristan i Izolda“, za milansku Skalu.

Naturščici kao eksperti   

Ogroman broj zvanica je, u Narodnom pozorištu severne Grčke, u Solunu, sa pravom očekivao da vidi predstave u kojima igra Patris Šero, ili, bar, one koje je režirao. No, od toga nije bilo ničega. Šero je odlučio da nam svoj teatar – čita! Dve večeri uzastopno, prisustvovali smo čitanju sa ogromne pozorišne scene Vasiliko teatra, najpre teksta „Tuga“, Margerit Diras, u saradnji sa Dominik Blank, a onda, posle svečane dodele Evropske nagrade za pozorište, iz ruku tronutog bivšeg ministra za kulturu Francuske Žaka Langa, Patris Šero nam je u celosti pročitao intimistički tekst Pjera Gijotaa „Koma“. Bos na sceni, sa samo jednom stolicom, Šero je u valerima, različitim registrima, preživljavajući, saopštio piščevo iskustvo s one strane života.

Na simpozijumu o delu Patrisa Šeroa objasnio je to rečima „Čitanje je obećanje pozorišta, pozorišniji čin od samog pozorišta.“ Bez posrednika, gledalac ima čast da učestvuje u nastanku iluzije, pre nje same. A mimezis, a radnja, a katarza?! Zauvek nestale?

Po deseti put, 2008. godine su dodeljene Evropske nagrade za novu pozorišnu realnost: neformalnoj pozorišnoj grupi iz Bazela sa imenom Rimini Protokol, magičnoj nemačkoj koreografkinji Saši Valc, kao i kontroverznom poljskom reditelju Kšištofu Varlikovskom, čiju smo subverzivnu predstavu „Razneseni“, Sare Kejn, gledali na poslednjem BITEF-u.

Rimini protokol, koji čine reditelji Helgard Haug, Stefan Kaegi i Danijel Vecl, istražuje u oblasti komunikacije između teatra i stvarnog života, koristeći naturščike (zovu ih „eksperti“) i slike iz svakodnevnog sveta. U Solunu su, u čast nagrade, igrali zanimljiv komad „Mnemopark“, na pola puta ka video-artu, stvarajući od stvarnih prizora dečje železnice, uz pomoć minijaturnih video-kamera, čudesan i nestvaran univerzum.

Saša Valc se, kažu zbog bolesti, nije pojavila u Solunu. Učestala je pojava da umetnici, kada dele nagradu s nekim, jednostavno ne dođu. Kako su pravila manifestacije striktna – prošle godine se prvonagrađeni, slavni reditelj Peter Cadek nije pojavio i nagrada mu je oduzeta – iznos od 20.000 evra, koji propada dobitniku Evropske nagrade za novu pozorišnu realnost, ostao je organizatoru, Grcima. Videli smo samo film o stvaranju Saše Valc, impresivne, maštovite, neverovatne!

Mitingovanje Žaka Langa

Specijalnu nagradu ove godine je, na predlog Vaclava Havela, Toma Stoparda i Harolda Pintera, dobio Slobodni beloruski teatar, koji, u preteškim uslovima progona i zatvaranja umetnika u Minsku, igra svoje politički angažovane predstave ilegalno, u stanovima, dačama, u šumi... U Solunu su igrali monodramu Nikolaja Kalezina „Džins generacija“, ponešto prevaziđenu estetički i sociološki, politički komad „Biti Harold Pinter“ i trosatnu i predstavu „Zona tišine“, o detinjstvu u totalitarnom režimu, o pravu na razliku i statistici neslobode. Pri dodeljivanju nagrade, izašli su svi na scenu, sa decom, a sa njima i predsednik Demokratske stranke Belorusije, koja je u opoziciji, i razvili zastavu Evropske unije, sa imenom Belorusije u sredini. Žak Lang je mitingovao s njima.

Možda najzanimljivija predstava, ako se izuzme Varlikovski, desila se u pratećem programu 12. Evropske nagrade za pozorište. Oskaras Koršunovas, kultni litvanski reditelj, dobitnik Evropske nagrade za novu pozorišnu realnost, pre dve godine, u Torinu, na umetničkom putu ka ovogodišnjem Festivalu u Avinjonu je prikazao „delo u nastajanju“ na Šekspirovom „Hamletu“, sa nekoliko toaletnih stolova i glumcima u crnom. „Danas ljudi ostaju infantilni čitavog života, to je danak malograđanštini“, prokomentarisao je ovu nedovršenu predstavu Koršunovas.

Još jedan prateći program je bilo predstavljanje knjige o magu Pikolo teatra di Milano, Đorđu Streleru, jednom od prvih dobitnika Evropske nagrade za pozorište, među kojima su i i Piter Bruk, Bob Vilson, Luka Ronkoni, Mišel Pikoli, Harold Pinter, Robert Lepaž i Biljana Srbljanović.

Narodno pozorište severne Grčke, domaćin, odigralo je Euripidove „Bahantkinje“, koje smo prošlog leta videli na festivalu u Butrintiju, u Albaniji.

Više ili manje od pozorišta? Evropa se umorila od sebe same, i to se na novim pozorišnim tendencijama najbolje vidi.

Na Alesandru Martinezu, direktoru i autoru ideje Evropske nagrade za pozorište, jeste da osmisli princip koji će funkcionisati kao autentično pozorišni, bez olakog skretanja ka drugim umetničkim žanrovima.