Добра воља може да буде купљена услуга

Професор ФПН и бивши члан одбора Агенције за борбу против корупције др Зоран Стојиљковић, сада председник Синдиката „Независност”, каже да ове регионалне разлике постоје и зато што реаговање Агенције, кад је о сукобу интереса реч, не обухвата онај неухватљиви део, који је још опасније предворје корупције, а то је трговина утицајем. То се дешава у великим градовима, у ситуацијама када неко ко важи за моћника и ко може да заврши неке послове врши „услугу посредовања”. Он вам помогне да дођете до некога ко може да реши ваш проблем, а кад дође време да је он заинтересован за услугу, онда је од вас наплаћује лично или је наплаћује за друге.

То је услуга повезивања људи на основу власништва над информацијама и контактима, која се плаћа противуслугом. Али ту нема писаног трага, као у случају кад директор основне школе у некој малој општини донесе одлуку о запошљавању свог рођака и кад га због тога неко пријави Агенцији.

Као ситуацију коју Агенција за борбу против корупције такође тешко успева да региструје као сукоб интереса Стојиљковић помиње законску могућност финансирања политичких партија и изборних кампања, где постоји и писани траг о донацији. А затим, када донатор две године касније добије на тендеру неки посао у некој државној установи – ко може да га оптужи за сукоб интереса?

Дешавало се и да се као донатори страначких кампања са новчаним уплатама појављују малтене социјални случајеви, али ако они неће да кажу у чије су име уплатили новац, Агенција је немоћна.

Да ли то значи да је трговину утицајем, без писаних трагова, готово немогуће детектовати?

– Готово да је немогуће, осим ако неко не проговори у том ланцу – коментарише Стојиљковић, и то доводи у везу с поменутим великим бројем пријављених случајева у економски неразвијеним срединама. То је и показатељ, каже, колико смо осиромашили као друштво, с толико покиданим социјалним везама, да „немате простора” да „елегантно”, као у великом граду, запослите „код мене некога свог, а ја код вас некога свог”, него утицајни људи (директори школа, јавних предузећа...) то раде у „сопственој кући”.

Кажемо Стојиљковићу да су пријаве против таквих случајева уобичајене и зато што је много незапослених у неразвијеним општинама, који су такође заинтересовани за посао који је добио неки рођак директора, а овај бивши члан одбора Агенције примећује да се у атмосфери немаштине, у немалом броју случајева, покаже и да су пријаве неосноване.

Како је ипак могуће смањити број ових случајева сукоба интереса и тешко детектованих трговина утицајем? Професор помиње превентивно деловање на местима која су означена као потенцијално склона корупцији. Таква места треба окружити контролом и процедуром, тако да, рецимо, одлуку о пријему некога на посао на одређено време доноси комисија, а не директор основне школе, или, ако директор неког факултета троши огромна средства на репрезентацију, мора постојати комисија која ће контролисати ту потрошњу.

– Превентивно деловање, контрола и процедуре су једино решење – каже Стојиљковић, док др Божо Драшковић, професор Београдске банкарске академије, и такође бивши члан одбора Агенције, велики значај у свему овоме придаје „аутоцензури”, то јест склоности Агенције да се не дирају „крупне политичке зверке”. И онда се као резултат тога испоставља да корупција доминира у локалним предузећима и школама.

Драшковић напомиње да оваква пракса у раду Агенције постоји годинама и да је важан разлог за то изборна процедура за чланове одбора Агенције. Институције које предлажу чланове одбора „воде рачуна да то буду они на које могу да утичу и тако добијамо одбор који води рачуна о утицају моћних”.

Проблем је и у томе, каже Драшковић, што јединице локалне самоуправе у неким случајевима нису спремне да прихвате препоруке Агенције у вези с констатованим сукобом интереса, а Агенција нема механизам да их на то примора, док је сукоб интереса на „вишим нивоима” тешко ухватљив, а подразумевао би детаљну истрагу, коју не врши Агенција, него тужилаштво и други органи.

А да ли таквих истрага има, ипак је друга тема.

Можда ће нам користити...

Постоји и посредна трговина утицајем, коју можемо регистровати у ситуацијама где нема ничега што је директно коруптивно, каже др Зоран Стојиљковић и помиње случај било којег високог функционера, на пример министра, који се, када је изабран на то место, формално повукао из фирме чији је власник. После тога, власник је неко трећи, али сви ми, знајући да је то фирма министра, послујемо са њом надајући се да ћемо од тога извући неку корист. Није директна корупција, али можда ће нам то бити од користи.