Личности важније од поднебља

ИЗМЕЂУ ИСТОКА И ЗАПАДА
Како се укључити у све већу породицу европских народа, а сачувати свој идентитет? Србија између Истока и Запада, Србија у Европи, али како, када, по коју цену? Питања нису од јуче, али су у овом тренутку преломна за будућност државе. Не само у политичком и економском смислу, већ и у историјском, социјалном, културном…

О овим проблемима разговарамо са драмским писцем, сценаристом и песникињом Миленом Марковић. Наша саговорница дипломирала је на Факултету драмских уметности у Београду, одсек драматургије, са драмом „Павиљони, или куда идем, одакле долазим и шта имам за вечеру” 1998. године. Са драмом „Бог нас погледао – Шине” учествовала је у летњој резиденцији  Royal Court Theatre у Лондону. Драма „Брод за лутке” донела јој је награду за драмско стваралаштво „Борислав Михаиловић Михиз”. У циришком драмском позоришту премијерно је изведена њена драма „Шума блиста”, у новосадском СНП-у комад „Наход Симеон”. По сценарију Милене Марковић снимљен је филм „Сутра ујутру”. Њена збирка песама „Пас који је појео сунце” имала је три издања... 

Драме пишете у даху, а извођене су на разним меридијанима, у Европи, на америчком континенту, источноевропским сценама. Има ли разлике у њиховој рецепцији, у зависности од културног миљеа где се изводе, и какве су?

Мислим да на то како ће да изгледа драма на сцени првенствено има утицај личност редитеља који поставља ту драму. Све остале разлике, социолошке, културолошке, цивилизацијске, све је то другостепено у односу на личност уметника, у овом случају позоришног редитеља који је из неких својих разлога узео да ради извесну драму. Што се тиче рецепције, не знам, ја сам само неколико пута присуствовала извођењу својих драма, у питању су увек биле премијере, а ситуација на премијери је свуда врло слична. Када се изводи страни текст, увек имате добронамеран и стручан свет. Позоришта имају обичај да ми пошаљу критике, оне су до сада биле врло добре. Нажалост, нисам била у прилици да одем у Чикаго на премијеру текста „Шине” па да видим да ли постоји нека битна разлика у односу на Европу. 

Ваше драме су захваљујући великој популарности код публике, нарочито младе, врло брзо добијале епитет култних. Говоримо да су млади данас окренути поп-култури, а Вас многи критичари и колеге везују за руску драматургију? Где Ви себе „сврставате”? Које утицаје Истока и Запада сматрате најбитнијим за Ваше уметничко формирање?

Ви то вероватно мислите на „Шине”. То јесте култна представа. Нисам приметила такав однос према другим драмама које сам написала од тада. Не бих рекла да је такав однос ни према мојој поезији.
Не знам према чему су млади данас окренути, а то ме баш много и не занима. Ја и кад правим неки млад лик, то ми не иде под млади него се трудим да то буде живо чељаде са разноразним особинама, ништа уопштено. Част ми је ако ме везују за руску драматургију. Тренутно је најзанимљивија драматуршка сцена руска и оно што се може назвати бившим источним блоком. Разне промене су, као и увек, годиле уметности. Таква је ситуација и кад је реч о филму, Руси имају низ изузетних остварења. И нпр. Румуни. Што се тиче утицаја, увек су на мене утицали одређени писци и одређене личности, нисам се везивала за поднебље.

Са политичких говорница, дилема Исток–Запад преноси се и на културу, и то је дилема која нас прати од почетка распада бивше државе, деведесетих, и данас се још више поставља као судбоносна. Како Ви то видите, кад је реч о уметности и позоришту, а и шире?

Немам намеру да говорим о својим политичким дилемама, оне су само моје. И врло често мењам мишљење о томе свему, углавном слушајући људе који имају веће знање о свему томе, па макар говорили из различитих позиција. Ја саслушам те различите позиције и моје мишљење, пре свега, одликује, између осталог, и сумња у сваку коначну мисао кад је реч о историјским процесима. Када ми није јасно, ја лепо узмем и прочитам „Рат и мир”, ту је приказано како мало зависи од човека, како мало зависи од планова, како је то једна мутна река где се ствари одвијају саме по себи, у духу времена, вођене људима који су у свему томе само оруђе. Кад је реч о уметности, за сваког уметника је битно само да буде свој, да буде аутентичан, да нађе свој глас. Има оних који су мудраци и пророци, па су изнад политике, има оних који су проклетници, баве се људским страстима, па су испод политике. Остали ме не занимају претерано.

Колико је за ствараоце и културу у Србији данас битан „проевропски” оквир? Како Ви и Ваша генерација доживљавате Европу, као могућност за одмеравање, као нешто блиско сензибилитету младих стваралаца,  а колико као опасност по самосвојни културни идентитет?

Спадам у генерацију која је дефинитивно расла и формирала се према западним вредностима. Лично јесам стасала у европским оквирима, западним боље рећи. Е сад, какав је однос Запада према мени, то је друго питање. Шта ће да буде, исто не знам... онима који су афирмисани, можда ће да буде лакше у Европи, можда ће да буду маргинализовани. Заиста, да бих озбиљно одговорила, морали бисмо да уђемо у ту Унију па онда да прође десетак година, па онда да видимо, сад могу само да тупим.

Друга страна приче је она тржишна, коју нам намеће транзиција, подстичући општу естрадизацију. Због тога ово није време великих уметничких покрета, ни у књижевности, ни у позоришту. Како ће наша уметност преживети транзицију? 

Ствар је у сиромаштву. Ствар је у томе да је овде прихваћен најпримитивнији модел капитализма, што не погодује уметничким делатностима. Та прича о тржишту и о продаји кад је реч о уметничким дисциплинама у овако малој земљи, то је цинично и испод сваког коментара. То мора све да подржи држава. Видећемо шта ће да буде. Што се тиче покрета, не можете изнутра да видите да ли има или нема покрета. То тек кад прође извесно време. 

На основу Станковићеве „Нечисте крви” радите своје виђење дела које је у темељима српске позоришне традиције. Да ли Ваше тумачење тежи да га универзализује, модернизује или да му остави „локалну” арому и шарм? 

„Нечиста крв” је роман, а ја пишем оригиналну драму по мотивима тог романа. Битно је да се нагласи да је по мотивима. Да не би дошли људи у позориште да гледају великог проклетог Бору Станковића па да буде  – кад ја тамо, а оно међутим. То ће да буде моја драма по мотивима једног мени омиљеног писца. Што се тиче осталог што сте питали, нисам у могућности да одговорим, ја још то пишем. Не видим ништа шармантно у „Нечистој крви”, морам то да кажем.

Где видите границе уметничке слободе, не само кад је реч о преради туђег драмског предлошка, има ли још табуа, „опасних” тема које могу да провоцирају и узбуде јавност? Које би то теме биле код нас, у овом моменту?

Уметничка слобода не треба да има граница. Углавном и нема. Понављам, ја не прерађујем ништа, ја пишем драму по мотивима романа Боре Станковића. Увек исте теме могу да провоцирају и узбуде људе. Љубав, смрт, издаја, мржња, пролазност. 

Упорно тврдите да свет није лепо место. Зашто?

А зашто би нешто требало да буде лепо... 

Како гледате на флоскуле о Србији као „опасној раскрсници”. На каквој раскрсници видите себе и свој „свет”?

Ја нисам на раскрсници, ја сам у рупи, па ми је лепо. 

И у вашој поезији бавите се интимом и свакодневицом, као и у појединим комадима, али на други начин. Који Вам је од та два уметничка израза ближи, лакши?

Ближа ми је поезија, а мени није лако, уопште.