Ličnosti važnije od podneblja

IZMEĐU ISTOKA I ZAPADA
Kako se uključiti u sve veću porodicu evropskih naroda, a sačuvati svoj identitet? Srbija između Istoka i Zapada, Srbija u Evropi, ali kako, kada, po koju cenu? Pitanja nisu od juče, ali su u ovom trenutku prelomna za budućnost države. Ne samo u političkom i ekonomskom smislu, već i u istorijskom, socijalnom, kulturnom…

O ovim problemima razgovaramo sa dramskim piscem, scenaristom i pesnikinjom Milenom Marković. Naša sagovornica diplomirala je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, odsek dramaturgije, sa dramom „Paviljoni, ili kuda idem, odakle dolazim i šta imam za večeru” 1998. godine. Sa dramom „Bog nas pogledao – Šine” učestvovala je u letnjoj rezidenciji  Royal Court Theatre u Londonu. Drama „Brod za lutke” donela joj je nagradu za dramsko stvaralaštvo „Borislav Mihailović Mihiz”. U ciriškom dramskom pozorištu premijerno je izvedena njena drama „Šuma blista”, u novosadskom SNP-u komad „Nahod Simeon”. Po scenariju Milene Marković snimljen je film „Sutra ujutru”. Njena zbirka pesama „Pas koji je pojeo sunce” imala je tri izdanja... 

Drame pišete u dahu, a izvođene su na raznim meridijanima, u Evropi, na američkom kontinentu, istočnoevropskim scenama. Ima li razlike u njihovoj recepciji, u zavisnosti od kulturnog miljea gde se izvode, i kakve su?

Mislim da na to kako će da izgleda drama na sceni prvenstveno ima uticaj ličnost reditelja koji postavlja tu dramu. Sve ostale razlike, sociološke, kulturološke, civilizacijske, sve je to drugostepeno u odnosu na ličnost umetnika, u ovom slučaju pozorišnog reditelja koji je iz nekih svojih razloga uzeo da radi izvesnu dramu. Što se tiče recepcije, ne znam, ja sam samo nekoliko puta prisustvovala izvođenju svojih drama, u pitanju su uvek bile premijere, a situacija na premijeri je svuda vrlo slična. Kada se izvodi strani tekst, uvek imate dobronameran i stručan svet. Pozorišta imaju običaj da mi pošalju kritike, one su do sada bile vrlo dobre. Nažalost, nisam bila u prilici da odem u Čikago na premijeru teksta „Šine” pa da vidim da li postoji neka bitna razlika u odnosu na Evropu. 

Vaše drame su zahvaljujući velikoj popularnosti kod publike, naročito mlade, vrlo brzo dobijale epitet kultnih. Govorimo da su mladi danas okrenuti pop-kulturi, a Vas mnogi kritičari i kolege vezuju za rusku dramaturgiju? Gde Vi sebe „svrstavate”? Koje uticaje Istoka i Zapada smatrate najbitnijim za Vaše umetničko formiranje?

Vi to verovatno mislite na „Šine”. To jeste kultna predstava. Nisam primetila takav odnos prema drugim dramama koje sam napisala od tada. Ne bih rekla da je takav odnos ni prema mojoj poeziji.
Ne znam prema čemu su mladi danas okrenuti, a to me baš mnogo i ne zanima. Ja i kad pravim neki mlad lik, to mi ne ide pod mladi nego se trudim da to bude živo čeljade sa raznoraznim osobinama, ništa uopšteno. Čast mi je ako me vezuju za rusku dramaturgiju. Trenutno je najzanimljivija dramaturška scena ruska i ono što se može nazvati bivšim istočnim blokom. Razne promene su, kao i uvek, godile umetnosti. Takva je situacija i kad je reč o filmu, Rusi imaju niz izuzetnih ostvarenja. I npr. Rumuni. Što se tiče uticaja, uvek su na mene uticali određeni pisci i određene ličnosti, nisam se vezivala za podneblje.

Sa političkih govornica, dilema Istok–Zapad prenosi se i na kulturu, i to je dilema koja nas prati od početka raspada bivše države, devedesetih, i danas se još više postavlja kao sudbonosna. Kako Vi to vidite, kad je reč o umetnosti i pozorištu, a i šire?

Nemam nameru da govorim o svojim političkim dilemama, one su samo moje. I vrlo često menjam mišljenje o tome svemu, uglavnom slušajući ljude koji imaju veće znanje o svemu tome, pa makar govorili iz različitih pozicija. Ja saslušam te različite pozicije i moje mišljenje, pre svega, odlikuje, između ostalog, i sumnja u svaku konačnu misao kad je reč o istorijskim procesima. Kada mi nije jasno, ja lepo uzmem i pročitam „Rat i mir”, tu je prikazano kako malo zavisi od čoveka, kako malo zavisi od planova, kako je to jedna mutna reka gde se stvari odvijaju same po sebi, u duhu vremena, vođene ljudima koji su u svemu tome samo oruđe. Kad je reč o umetnosti, za svakog umetnika je bitno samo da bude svoj, da bude autentičan, da nađe svoj glas. Ima onih koji su mudraci i proroci, pa su iznad politike, ima onih koji su prokletnici, bave se ljudskim strastima, pa su ispod politike. Ostali me ne zanimaju preterano.

Koliko je za stvaraoce i kulturu u Srbiji danas bitan „proevropski” okvir? Kako Vi i Vaša generacija doživljavate Evropu, kao mogućnost za odmeravanje, kao nešto blisko senzibilitetu mladih stvaralaca,  a koliko kao opasnost po samosvojni kulturni identitet?

Spadam u generaciju koja je definitivno rasla i formirala se prema zapadnim vrednostima. Lično jesam stasala u evropskim okvirima, zapadnim bolje reći. E sad, kakav je odnos Zapada prema meni, to je drugo pitanje. Šta će da bude, isto ne znam... onima koji su afirmisani, možda će da bude lakše u Evropi, možda će da budu marginalizovani. Zaista, da bih ozbiljno odgovorila, morali bismo da uđemo u tu Uniju pa onda da prođe desetak godina, pa onda da vidimo, sad mogu samo da tupim.

Druga strana priče je ona tržišna, koju nam nameće tranzicija, podstičući opštu estradizaciju. Zbog toga ovo nije vreme velikih umetničkih pokreta, ni u književnosti, ni u pozorištu. Kako će naša umetnost preživeti tranziciju? 

Stvar je u siromaštvu. Stvar je u tome da je ovde prihvaćen najprimitivniji model kapitalizma, što ne pogoduje umetničkim delatnostima. Ta priča o tržištu i o prodaji kad je reč o umetničkim disciplinama u ovako maloj zemlji, to je cinično i ispod svakog komentara. To mora sve da podrži država. Videćemo šta će da bude. Što se tiče pokreta, ne možete iznutra da vidite da li ima ili nema pokreta. To tek kad prođe izvesno vreme. 

Na osnovu Stankovićeve „Nečiste krvi” radite svoje viđenje dela koje je u temeljima srpske pozorišne tradicije. Da li Vaše tumačenje teži da ga univerzalizuje, modernizuje ili da mu ostavi „lokalnu” aromu i šarm? 

„Nečista krv” je roman, a ja pišem originalnu dramu po motivima tog romana. Bitno je da se naglasi da je po motivima. Da ne bi došli ljudi u pozorište da gledaju velikog prokletog Boru Stankovića pa da bude  – kad ja tamo, a ono međutim. To će da bude moja drama po motivima jednog meni omiljenog pisca. Što se tiče ostalog što ste pitali, nisam u mogućnosti da odgovorim, ja još to pišem. Ne vidim ništa šarmantno u „Nečistoj krvi”, moram to da kažem.

Gde vidite granice umetničke slobode, ne samo kad je reč o preradi tuđeg dramskog predloška, ima li još tabua, „opasnih” tema koje mogu da provociraju i uzbude javnost? Koje bi to teme bile kod nas, u ovom momentu?

Umetnička sloboda ne treba da ima granica. Uglavnom i nema. Ponavljam, ja ne prerađujem ništa, ja pišem dramu po motivima romana Bore Stankovića. Uvek iste teme mogu da provociraju i uzbude ljude. Ljubav, smrt, izdaja, mržnja, prolaznost. 

Uporno tvrdite da svet nije lepo mesto. Zašto?

A zašto bi nešto trebalo da bude lepo... 

Kako gledate na floskule o Srbiji kao „opasnoj raskrsnici”. Na kakvoj raskrsnici vidite sebe i svoj „svet”?

Ja nisam na raskrsnici, ja sam u rupi, pa mi je lepo. 

I u vašoj poeziji bavite se intimom i svakodnevicom, kao i u pojedinim komadima, ali na drugi način. Koji Vam je od ta dva umetnička izraza bliži, lakši?

Bliža mi je poezija, a meni nije lako, uopšte.