Глоговац, право на сузе

Међутим, након тога, чини се да готово није било његовог поштоваоца који се на филмским интернет платформама није подсетио омиљених филмова у којима је Глоговац маестрално одиграо неку од својих улога. Многи су се тешили бесконачним премотавањем луцидних и духовитих реплика из филма „Муње” или „Кад порастем бићу Кенгур”, они сентименталнији су своје сузе оправдавали потресним сценама из „Убиства са предумишљајем”, „Небеске удице” или „Бурета барута”, позоришни сладокусци су евоцирали успомене на култне представе „Хадерсфилд” и „Шине”, сви смо се сећали величанствене глумачке трансформације у „Уставу Републике Хрватске”... Неки су се можда и сакривали да би плакали, јер одакле толика туга за оним кога нисмо лично познавали? Али, зар га нисмо лично познавали?

Смрти јавних личности готово су увек повод за колективно жаљење и активирање различитих техника колективног сећања. Оне су место колективне катарзе бола и страха, али често и место на коме се архетипски обрасци ритуалног понашања користе само као параван за промоцију различитих идеја које су у мање или више у посредној вези са покојником. Порука оваквих колективних ритуала ретко је порука љубави, а много чешће нека врста „ратног поклича” који позива на опстанак, наставак, борбу, победу... као да се смрт може коначно победити!?

Међутим, ово се углавном не односи на уметнике. Њихова моћ да се поистовете са својим делом, чини их несместивим у уске оквире актуелног и ефемерног. Одлазак великих уметника, посебно оних који су, захваљујући својој области делања, били блиски публици, оних који су уметношћу постали део нас, по правилу изазива спонтано, и изнутра подстакнуто интегрисање заједнице. Она снагом заједничког сећања и жалости настоји да премости губитак, да га надомести искреном повезаношћу са ликом преминулог.

Небојша Глоговац свакако спада у такве уметнике. Иако га је већина нас познавала само кроз његове улоге, чињеница је да је свака та улога имала сасвим препознатљив рукопис. Иако је задатак глумца да, кроз умешно поистовећивање, публици што верније представи одређени лик, ствар је његове посебне спретности да у односу на тај лик задржи и дистанцу. Уосталом, не носимо ли сви ми те ликове у себи и није ли права уметност изабрати један од њих?! И није ли управо то успевао Глоговац – да, кроз идеалну равнотежу студиозности и глумачког заната, публици отвори дубинско искуство другости?! Било да се радило о Гадном, о Ивану, о Каји, о Пандуру, о Вјеки Краљу, о било ком лику који је играо, његова игра је доносила истовремено и емотивну испуњеност и катарзу услед искуства које смо преживљавали с њим и захваљујући њему. Његова игра омогућавала нам је да многоликост људске душе препознамо и у себи и да, након свега, ипак останемо свесни да је избор у  нашим рукама. А избор је обавезујући етички чин, који треба да резултира добротом, лепотом и једноставношћу, које су зрачиле испод и изнад свих ликова које је тумачио Небојша Глоговац. Одатле блискост, одатле колективна туга, одатле и сузе.

Први пут сам га упознала пре много година када је с мојим оцем, Божидаром Павићевићем Лонгом, радио неку представу у Панчевачком позоришту. Након тога, упознали смо се још неколико пута после неких београдских премијера у атмосфери гужве и полупразничне гунгуле у којој углавном нико не препознаје никог и нико изистински не упознаје никог. Виђала сам га повремено и у башти кафића „Кројач”, на дну Француске улице. Често је седео сам, посматрао пролазнике и деловао као да у томе ужива. Знајући колико држи до приватног простора, никада му нисам пришла. А повремено сам желела. Желела сам, заправо, да му као нека шипарица, усплахирена због прилике да се уживо обрати својој глумачкој икони, приђем и кажем: „Глоговац, ти си цар!” Сада ми је жао што то нисам урадила, мада то не би ништа променило. То је само моје сећање којим желим да га отргнем од заборава. И без тога, он је био цар. Био је господар глумачке игре и суверени владар сцене  за коју је живео и на којој је проживео многе наше љубави, страсти, страхове, надања...многе наше другости и многе наше изборе.

*научни саветник у Етнографском музеју САНУ