Истина о стрељању угледног винара

Вршац – Окружни суд у Панчеву донео је одлуку о рехабилитацији Вршчанина Љубомира Недељковића рођеног 29. октобра 1889. који је, како је наведено у пресуди, „без судске или административне одлуке, из политичких и идеолошких разлога, од стране Градског народног одељка у Вршцу третиран као народни непријатељ, а уједно се утврђује да су ништавне све правне последице, укључујући и конфискацију имовине”.

Љубомир Недељковић, резервни капетан прве класе, заробљен је 24. априла 1941. и одведен у немачки логор Офлаг. Пре рата је био угледан винар и велетрговац, а обављао је и дужност саветника у Министарству за унапређење спољне трговине, у име смедеревске и венчачке виноградарске задруге. Неки су га, ваљда зато, повезивали са смедеревским адвокатом, Димитријем Љотићем, који је био заговорник ширења виноградарства, али и председник колаборационистичког покрета „Збор”. При том, нико се није запитао зашто Љотић, који је сарађивао са Немцима, није спречио Љубомирово одвођење у логор. Иначе, породицу Недељковић је из велелепне куће, познате и данас у Вршцу под именом „Хелвеција”, немачка војска иселила одмах по успостављању окупационе власти у Вршцу.

Тешко болестан, крајем 1943. године, Љубомир је пуштен из заточеништва. Када су октобра 1944. у Вршац ушли ослободиоци, одмах су ухапсили Недељковића. Узалудна је била петиција коју је потписало више стотина Вршчана, који су апеловали да њихов суграђанин буде пуштен, јер је реч о добротвору који је помагао болнице, сиротишта и школе. Такође, у петицији је наведено да није био народни непријатељ и издајник, већ да је и сам, као и читава његова породица, страдао од окупатора.

Само двадесетак дана касније, 24. октобра, Недељковић је одведен на периферију Вршца и стрељан. Тек после готово годину дана, егзекуција је „оправдана” проглашењем Љубомира Недељковића за – народног непријатеља. Тако је створена и основа да се породици Недељковић читава имовина конфискује: куће у Београду, Вршцу, Смедереву, виногради, подруми с вином, плацеви... По свему судећи, Недељковић је статус народног непријатеља „заслужио” својим – богатством.