Споменик колонистима у Рати

Рата код Бајмока – Бајмок и Рата су једно насеље, које дели пруга којом возови не пролазе и табла на улазу у Рату, а на којој пише ,,државна граница”. Породица Гојка Вуксановића, пензионисаног просветног радника, дошла је из Црне Горе, 1921. у таласу колонизације, која је била интензивна све до 1930. године. Црногорци су заузели десну страну села, Буњевци леву, а остали су се населили на улазу у насеље. Црногорци су овде задржали све своје обичаје, бракове су склапали међу собом, касније са Херцеговцима и Личанима, а ређе са Буњевцима, Мађарима и Немцима. Данас, у том погледу више нема правила.

– Овде смо добили имање по заслузи нашег деде, ратника са Солунског фронта, и ту сазидали кућу. Иначе, Рата је добила име по томе што је држава делила имања колонистима, уз нешто грађевинског материјала и намештаја, а колонисти су све то плаћали на рате – каже нам Вуксановић, вајкајући се да је несрећа Рате што из године у годину одлази све више младих, па је село спало на око 9.000 становника. Овде живе Мађари, Буњевци, Хрвати и Срби. Из Рате је и некадашња југословенска репрезентативка у рукомету Тања Томановић и фудбалер Петар Черњак,овде живи професор Бранко Ћупурдија, одавде је петнаест доктора медицинских наука, економиста и правника.

– Некада су становници овог места имали пограничне дозволе, и могли су да оду до суседне Мађарске која је удаљена само четири километра. Када су Срби колонисти 1941. године одлазили одавде, досељени су Мађари из Румуније. Ми смо се вратили 1944, а они су отишли. Пресељени су и Мађари староседеоци – надовезује се на причу о Рати мештанин Лазар Алексић.

У време Резолуције Информбироа, 1948. и после, многи који су дошли у сукоб са политиком Комунистичке партије Југославије покушали су баш кроз атар села Рате да се домогну Мађарске, а међу њима је свакако најпознатији пуковник Владо Дапчевић. Иначе, у то време, готово сваки други житељ Рате је оптужен као „ибеовац”.

Данас, млади из Рате углавном одлазе пут Суботице, јер радних места има све мање, поготову откако је „Матијевић” купио, а затим затворио и распродао имовину задруге „Равница”, у којој је било запослено 1.000 људи. И предузеће „Солид” је пропало после приватизације, а погони „Севера” готово да и не раде. Овде је сада празно око 30 кућа, углавном буњевачких, као и седамдесетак опустелих салаша у околини.

Једино што се овде тренутно гради је основна школа, а мештани сами уређују спортске терене.

– Наде полажемо у чињеницу да ће Бајмок поново постати општина, кад Суботица добије статус града – каже Гојко Вуксановић.

У Рати је некада постојао Савезни центар за селекцију расних свиња. Овде се експериментисало и са семенским кукурузом, било је развијено сточарство и ратарство, а свака кућа имала је пољопривредну механизацију. У оквиру задруге ,,Равница” је била најбоља фарма расних крава у Војводини, а само 15 дана од када ју је нови газда купио на лицитацији, распродао је сва грла. „Матијевић” је задржао једино фарму свиња, на којој има 150 радника. Запуштен је и Задружни дом, који је Индустрији меса „Матијевић” припао у пакету са „Равницом” а у коме је некада био културни центар, биоскоп, позориште. Овдашњи Буњевци сада траже да им се Задружни дом врати.

Да се не би заборавила прошла времена, када се много радило али и добро живело, усред села мештани Рате су подигли споменик колонистима, једини такав у Србији, на коме је уклесано на десетине имена људи који су овде радили и стварали.