Наука у служби идеологије

О трагичној судбини руских филолога, учесника Првог конгреса слависта у Прагу (1929), писао је у свом реферату Михаил Робинсон (објављен и зборнику реферата руских слависта за Конгрес слависта у Минску, 2013). У седмочланој совјетској делегацији, која је упућена у Праг, није било ниједног познатог руског филолога. На челу делегације нашао се П. Н. Сакулин, који се бавио изучавањем социјалистичких елемената у руској књижевности. Као осми члан додат је саветник совјетског политичког представништва у Чехословачкој. Очигледно да је делегацију саставио Н. Ј. Мар, совјетски лингвиста и академик, творац тзв. новог учења, или вулгарно-марксистичке „јафетичке теорије“ о језику. Управо два реферата чланова совјетске делегације афирмисали су ту теорију – Державина и Биковског. Овај последњи је тврдио да Словени воде порекло од  науци непознатих Јафетида! Познати руски слависта Иљински писао је: „Од реферата Державина и Биковског диже ми се коса на глави. Зачуђује да Чесима није било жао хартије штампајући ове глупости.“ Учесник конгреса С. В. Пилипенко био је несвршени студент Кијевског универзитета, баснописац, новинар, оснивач прве украјинске организације писаца „Плуг“. Други учесник, К. Т. Нимчинов је изводио историју украјинског језика директно из прасловенског језика.

На конгресу слависта у Прагу покренуто је питање израде Општелингвистичког атласа словенских језика и дијалеката (ОЛА). У комисији, која је тада изабрана, нашао је место и П. А. Бузук, као представник Совјетског Савеза. На затвореном састанку совјетске делегације решено је да се рад такве комисије не уклапа у „ново учење“ Н. Ј. Мара. Жалосна судбина чекала је скоро све совјетске учеснике Првог конгреса слависта у Прагу. Стаљинистичке репресије преживео је само Державин. Остали, или су умрли до ислеђивања или су стрељани између 1934. и 1938. године. Не мање трагична судбина задесила је и оне филологе који су добили позив из Прага за конгрес, али им није допуштено да оду. Н. Н. Дурново, Г. А. Иљински, А. М. Селишчев, М. Н. Сперански, Н. Л. Туницки били су ухапшени и осуђени 1934. по „Делу слависта“. Дурново и Иљински су стрељани.

Избијање рата у Европи омело је одржавање Трећег конгреса слависта у Београду. Уместо поздравног говора, који је објављен у материјалима, академик Александар Белић, у име Извршног одбора, сачинио је драматично саопштење, у коме се, поред осталог каже: „Извршни одбор, налазећи се у овом тренутку пред страшном перспективом пустоши и уништења који ће задесити народе оних који би учествовали у овом конгресу, узбуђен садашњошћу и узнемирен за блиску будућност, жели да ново време у којем ће бити одржан Четврти међународни конгрес слависта означи епоху пријатељских узајамних односа међу народима света, а нарочито Словенима, која ће једино зајемчити и нов полет славистичке науке.“

На неким конгресима било је покушаја да се отвори расправа о неким међунационалним питањима. Тако је на Конгресу у Братислави(1992) група Хуцула са украјинских Карпата тражила да се њихов језик третира као посебан од украјинског књижевног језика. На истом конгресу хрватска делегација је добила упутство да не комуницира са српском делегацијом. Било је и неуспешних покушаја да се неки фалсификати, као што је „Велесова књига“, уведу у науку. Историјско непријатељство међу неким словенским државама (нпр. између Пољске и Русије и Хрватске и Србије) понекад избије на видело и у расправама на конгресима о питањима језика и књижевности.

Поставља се питање зашто Београд тако дуго није изабран за место одржавања конгреса слависта. Конгреси су по два пута одржани у Чешкој, Пољској и Бугарској, или су одржани у тек основаним државама – Словенији, Словачкој, Македонији и Белорусији. Свакако да је један од разлога наступ неповољних међународних околности, на које се није могло утицати (Други светски рат, резолуција Информбироа). Други разлог лежи у политичким превирањима у СФРЈ, али и маргинализацији познатих српских лингвиста у СФРЈ. Александар Белић, председник САНУ, лингвиста светског гласа, имао је велики ауторитет у научним круговима, па је и његово ангажовање да се Трећи конгрес слависта одржи у Београду уродило плодом. Када је Белић умро (1960), за његове најбоље ученике, пре свега Павла и Милку Ивић, знамените лингвисте, није било места на Београдском универзитету, па су отишли у Нови Сад, где се на тамошњем Филозофском факултету формирала надалеко позната Катедра српске лингвистике, која је успешно пратила савремене токове у изучавању језика. Такође Ивићи нису делегирани од стране српских филолога у Међународни одбор слависта, где би се, иначе, њихов глас веома поштовао.

Балканолошки институт САНУ