Nauka u službi ideologije

O tragičnoj sudbini ruskih filologa, učesnika Prvog kongresa slavista u Pragu (1929), pisao je u svom referatu Mihail Robinson (objavljen i zborniku referata ruskih slavista za Kongres slavista u Minsku, 2013). U sedmočlanoj sovjetskoj delegaciji, koja je upućena u Prag, nije bilo nijednog poznatog ruskog filologa. Na čelu delegacije našao se P. N. Sakulin, koji se bavio izučavanjem socijalističkih elemenata u ruskoj književnosti. Kao osmi član dodat je savetnik sovjetskog političkog predstavništva u Čehoslovačkoj. Očigledno da je delegaciju sastavio N. J. Mar, sovjetski lingvista i akademik, tvorac tzv. novog učenja, ili vulgarno-marksističke „jafetičke teorije“ o jeziku. Upravo dva referata članova sovjetske delegacije afirmisali su tu teoriju – Deržavina i Bikovskog. Ovaj poslednji je tvrdio da Sloveni vode poreklo od  nauci nepoznatih Jafetida! Poznati ruski slavista Iljinski pisao je: „Od referata Deržavina i Bikovskog diže mi se kosa na glavi. Začuđuje da Česima nije bilo žao hartije štampajući ove gluposti.“ Učesnik kongresa S. V. Pilipenko bio je nesvršeni student Kijevskog univerziteta, basnopisac, novinar, osnivač prve ukrajinske organizacije pisaca „Plug“. Drugi učesnik, K. T. Nimčinov je izvodio istoriju ukrajinskog jezika direktno iz praslovenskog jezika.

Na kongresu slavista u Pragu pokrenuto je pitanje izrade Opštelingvističkog atlasa slovenskih jezika i dijalekata (OLA). U komisiji, koja je tada izabrana, našao je mesto i P. A. Buzuk, kao predstavnik Sovjetskog Saveza. Na zatvorenom sastanku sovjetske delegacije rešeno je da se rad takve komisije ne uklapa u „novo učenje“ N. J. Mara. Žalosna sudbina čekala je skoro sve sovjetske učesnike Prvog kongresa slavista u Pragu. Staljinističke represije preživeo je samo Deržavin. Ostali, ili su umrli do isleđivanja ili su streljani između 1934. i 1938. godine. Ne manje tragična sudbina zadesila je i one filologe koji su dobili poziv iz Praga za kongres, ali im nije dopušteno da odu. N. N. Durnovo, G. A. Iljinski, A. M. Seliščev, M. N. Speranski, N. L. Tunicki bili su uhapšeni i osuđeni 1934. po „Delu slavista“. Durnovo i Iljinski su streljani.

Izbijanje rata u Evropi omelo je održavanje Trećeg kongresa slavista u Beogradu. Umesto pozdravnog govora, koji je objavljen u materijalima, akademik Aleksandar Belić, u ime Izvršnog odbora, sačinio je dramatično saopštenje, u kome se, pored ostalog kaže: „Izvršni odbor, nalazeći se u ovom trenutku pred strašnom perspektivom pustoši i uništenja koji će zadesiti narode onih koji bi učestvovali u ovom kongresu, uzbuđen sadašnjošću i uznemiren za blisku budućnost, želi da novo vreme u kojem će biti održan Četvrti međunarodni kongres slavista označi epohu prijateljskih uzajamnih odnosa među narodima sveta, a naročito Slovenima, koja će jedino zajemčiti i nov polet slavističke nauke.“

Na nekim kongresima bilo je pokušaja da se otvori rasprava o nekim međunacionalnim pitanjima. Tako je na Kongresu u Bratislavi(1992) grupa Hucula sa ukrajinskih Karpata tražila da se njihov jezik tretira kao poseban od ukrajinskog književnog jezika. Na istom kongresu hrvatska delegacija je dobila uputstvo da ne komunicira sa srpskom delegacijom. Bilo je i neuspešnih pokušaja da se neki falsifikati, kao što je „Velesova knjiga“, uvedu u nauku. Istorijsko neprijateljstvo među nekim slovenskim državama (npr. između Poljske i Rusije i Hrvatske i Srbije) ponekad izbije na videlo i u raspravama na kongresima o pitanjima jezika i književnosti.

Postavlja se pitanje zašto Beograd tako dugo nije izabran za mesto održavanja kongresa slavista. Kongresi su po dva puta održani u Češkoj, Poljskoj i Bugarskoj, ili su održani u tek osnovanim državama – Sloveniji, Slovačkoj, Makedoniji i Belorusiji. Svakako da je jedan od razloga nastup nepovoljnih međunarodnih okolnosti, na koje se nije moglo uticati (Drugi svetski rat, rezolucija Informbiroa). Drugi razlog leži u političkim previranjima u SFRJ, ali i marginalizaciji poznatih srpskih lingvista u SFRJ. Aleksandar Belić, predsednik SANU, lingvista svetskog glasa, imao je veliki autoritet u naučnim krugovima, pa je i njegovo angažovanje da se Treći kongres slavista održi u Beogradu urodilo plodom. Kada je Belić umro (1960), za njegove najbolje učenike, pre svega Pavla i Milku Ivić, znamenite lingviste, nije bilo mesta na Beogradskom univerzitetu, pa su otišli u Novi Sad, gde se na tamošnjem Filozofskom fakultetu formirala nadaleko poznata Katedra srpske lingvistike, koja je uspešno pratila savremene tokove u izučavanju jezika. Takođe Ivići nisu delegirani od strane srpskih filologa u Međunarodni odbor slavista, gde bi se, inače, njihov glas veoma poštovao.

Balkanološki institut SANU