Поремећаји у исхрани

Историчари медицине нису сагласни у томе да ли су поремећаји у исхрани карактеристика последњих стотинак година или су постојали одувек. Професорка медицинског факултета др Нађа Васиљевић, супспецијалиста исхране, каже:

– Савремена нутриционистичка наука, на основу бројних емпиријских доказа, данас ипак поткрепљује становиште да је реч о реалној учесталости ове појаве последњих сто година. А ако је то заиста тако, поставља се питање како објаснити ову тенденцију. Количина хране коју људи једу није једноставно одређена биолошким факторима већ на њу у великој мери утичу друштвени, културолошки и психолошки притисци.

Проблем поремећаја у исхрани, како га ми данас разумемо, у већини земаља западне Европе једва да је постојао до 18. века. До тог доба, модел исхране људи био је повезан с несигурношћу живота уопште, односно с недостатком и нередовношћу снабдевања храном. Страх од дебљине био је непознат, а „мршављење” је постало актуелно тек у 20. веку. Овде можемо да уочимо корелацију с друштвом обиља у којем данас живимо. Самоконтрола апетита данас пред појединце једноставно поставља много веће захтеве, а пораст учесталости анорексије и булимије, које муче мањину, чини се да је у вези с променама ширих друштвених стандарда који важе за већину.

У последњих двадесетак година поремећаји у исхрани узимају знатан замах. Када говоримо о њима, мислимо на анорексију, нервозу, булимију, компулзивно преједање, а пре неколико година уведен је псеудозначни појам орторексија (опсесивна окупираност здравом исхраном). О овој појави др Нађа Васиљевић каже:

– Орторексичарима, за разлику од пацијената с дијагнозом анорексије или булимије, није циљ да смршају. То су људи који јесу забринути за властито здравље, па их је једноставније излечити. Они су перфекционисти склони самокажњавању којима брига о исхрани представља утеху. Посебну пажњу заслужују случајеви поремећаја у исхрани које је врло тешко дијагностиковати јер су на самој ивици здравог и болесног, а за многе младе особе данас представља начин живота.

Дебљина представља другу страну медаље, али с истим исходиштем. Наиме, свако психичко незадовољство које настојимо да решимо уносом или ограничавањем уноса хране на крају за резултат има погубно деловање на физичко здравље.

– Поремећаји храњења су прогресивна болест, налик на зависност, која може бити смртоносна, а неке компликације које су резултат болести могу за дуже време да остану непримећене – каже професорка Васиљевић, истичући да се сваком пацијенту код лечења приступа индивидуално, уз мултидисциплинаран тим стручњака, а обавезно је консултовати лекара који ће препоручити и сва потребна испитивања.

Уколико се не лече, поремећаји исхране могу да имају катастрофалне последице и на психичко и на физичко здравље. Међутим, ако се помоћ потражи на време, они се могу излечити и опоравак може бити потпун.