Трчање

Принципијелно сам против трчања! Ма и против брзог ходања, чак. Штавише, заговорник сам идеје да се кроз живот може проћи и лежећи. Добро, у изузетним случајевима и седећи, али само под условом да је то прелазна фаза између стајања и лежања...

Умни Зуко Џумхур је давних дана рекао: „Сваком од нас је у животу дат одређен број корака и не разумем због чега се неки труде да их трчањем што пре искористе?!” Па, као велики поштовалац те бриљантне мисли дижем глас „против” Београдског маратона као „нехумане” манифестације, чији је, заправо, једини циљ да наивног човека натера да арчи ноге и своје животворно следовање корака. И то још четрдесет и кусур километара! Ма, `ајте молим вас...

Па, да ме неко види како трчим од Београда до Младеновца (то је отприлике та километража) сигурно не би рекао: „Види спортисту”, већ: „Види, молим те, лудога човека!”

И поврх свега, још ме убеђују да је трчање, надасве, здраво?! Ал`, јадац! Довољно баратам историјом да такве тврдње оспорим питањем: „Ако је толико здраво због чега је Фидипид, антички гласник с Маратонског поља, испустио душу чим је трчећи 32 километра и 142 метра стигао до Атине?

Наравно, онда неуверљиво потегну некакву лабаву аргументацију: да сироти Фидипид није био у тренингу, није имао адекватну обућу, вероватно је имао слабо срце, можда је превише пушио, био је алкохоличар...

Ћутим и слушам их, с неверицом. Ма, најрадије бих побегао од таквих дискусија али то подразумева да морам да потрчим...

Све у свему, како је овај текст у настајању дан пре маратона, а изаћи ће дан после њега, без бојазни да ће бити осујећен могу да откријем свој „паклени” наум за саботажу „велике трке”.

Наиме, досад сам, испијањем пива у кафани крај стартне линије, пасивно демонстрирао против маратона, али, признајем, нисам постигао жељени ефекат. Не само да људи и даље трче, већ све више њих то чини...

Овог пута сам решио да „радикализујем” свој протест – пријавио сам се за трку! Заћи ћу међ „непријатеље”, херојски се жртвујући за добробит свих спороходача овог града.

Како огласе старт падам к`о клада и урлам к`о опарен. Ем ћу преплашити све око себе, ем ће се, барем још њих троје саплести о мене. Затим, устајем, настављам да вичем и посрћем, гледајући да што више такмаца дограбим за руку или дрес и значајно их успорим.

Оне, што форсирају темпо и терају све остале да прате њихов душмански ритам, гађаћу сунђерима натопљеним водом, са оних штандова за освежење, дуж стазе. Ако их то не заустави, има на поменутим штандовима и пластичних флашица с водом...

Кад добрано десеткујем тркачку колону, онај ресто ћу, што би клинци рекли, урадити на фору. Једна од свакако најбољих и више пута доказаних је она: „Не туда друже... лево на раскрсници па низ улицу!”

Док се они саберу, већ су на Ибарској магистрали...

За крај, посластица за ону „шачицу изманипулисаних” маратонаца која је избегла све раније препреке. Елем, када их угледам на хоризонту, искочим из жбуња и кренем да трчим у контра правцу, тачније кроз њих, гледајући их запањено, у стилу „побогу људи па шта то радите, циљ је тамо...”!!!

Убрзам мало, као да се заиста борим за победу, посустанем пред самом финиш (тачније, стартном) линијом и пустим их да славоносно утрче међ збуњену публику, која леђима окренута, очекује тркаче из супротног правца...

Док они у неверици и очајању покушавају да схвате шта се, заправо, дешава, остаје ми још да званично прогласим истинског победника овогодишње трке – себе.

Смислио сам и пригодан победнички говор: „Можда нисам победио у маратону, али сам, без икакве сумње, победио маратон! Освећен си, Фидипиде, друже!”

П. С. Наравно, све ово је само велика шала, управо у част и славу једне од најзначајнијих манифестација, опет, у част и славу, нашег предивног града – Београдског маратона!